Rano ujutru upravnik sa svitom dolazi u kancelariju, okuplja zaposlenike, razvrstava prispele novčane, preporučene i obične pošiljke i kaže – ajde da vidimo šta danas imamo. Vidi, vidi – kaže – onoj rđi Milu stiglo pismo iz Australije, znao sam ja da on nešto muti oko izdaje, zato ćemo izdaju saseći u korenu i Milovo pismo vratiti pošiljaocu sa naznakom „primalac nepoznat“, pre toga proveriti da u pismu nema para, ako ima, pare uzeti, a pismo baciti u koš.

A šta je ovo? Radoš dobio paket. Nije nas onomad zvao na slavu, a sad bi da mu uručimo paket. E pa, ne može to tako. Otvaraj taj paket, pogledaj šta ima unutra, oho-ho, masno, bato, šunka ide meni, a vi pauflak podelite na ravne časti. Tako, brate. A gle, Milisavu stigla post net uplatnica na 20.000 RSD. Pa on priča po selu da smo lopovska banda, a mi bi sad trebali da mu odnesemo pare na noge. „Zagubi“ tu uplatnicu negde, a s tim ćemo parama da okrečimo poštu, meni, naravno, ide provizija od 50%. I pročaja.

Preterivanje! Još kakvo! Tako ne radi nijedna pošta, tako – slava Bogu – ne radi ni srpska pošta, ali slično tome, ako ne i doslovno tako radi srpska država i to – s kratkim pauzama – od 1878, naovamo. Za to vreme nezadovoljna klijentela je uspevala da ponekog od upravnika države pošte smeni, neke bogme i da skrati za glavu, ali država je nastavljala da radi po napred opisanoj proceduri.

Možda se pitate zašto česte – često i nasilne – promene upravnika države (umal ne napisah pošte) nikada ništa nisu promenile. To je, građani i građanke, zato što nije korumpiran samo upravnik, nego i čitav državno-poštanski aparat. Jer, pazite, bivalo je ponekad da na čelo srpske poštanske države dođe upravnik rad da promeni stvari, ali u tom poslu ga je – često i metkom u leđa – sprečavalo činovništvo naviklo da ništa ne radi, a da lepo živi od tuđih para, šunke i pauflaka.

Dvaput pročitajte gornje pasuse pa će vam možda biti jasno zašto moja malenkost kao papagaj ponavlja da će OVO ovako ići do Sudnjeg dana, ukoliko se gornji praksis ne prekine formiranjem novih političkih stranaka, sazivanjem Ustavotvorne skupštine i izgradnjom novih institucija na razvalinama starih.

Drugačije to, utuvite, neće ići taman da nam je sir ko kajmak, a nije ni kao surutka. To, uopšte ne sporim, uopšte nije lak posao, u ovom trenutku jedva da je i moguć – nije ni čudo. Trebalo je da bude obavljen krajem pretprošlog veka – ali druge naprosto, nema. Ili se mora krenuti od početka, ili se treba pomiriti sa skorim krajem kome, što je najgore, kraja biti neće. Stalno nećemo hteti neko OVO i nekog OVOG, pa ćemo dobijati nekog ONOG i OVOG… Znate priču, da se ne ponavljam.