Šahinšaja

Pre neki dan – nije mala stvar – doživeh čast da me u intervjuu pomene Šainović Nikola, bivši visoki funkcioner Miloševićeve stranke, znameniti haški sužanj – što je titula koja će, ako stvari nastave tokom na koji ih Dačić navraća – biti ravna tituli (i prinadležnim privilegijama) – robijaš iz Lepoglave.

I – šta kažem? Šta kaže legendarni Šaja? Pošteno govoreći – isto ono što je govorio celog života: veje osvejanu suštinu, presipa iz šupljeg u prazno, obrće i okreće isprazne floskule naciljane na zasenjivanje ovdašnje brižljivo negovane prostote i raspirivanje nacionalnog ponosa bez pokrića, što – obrni-okreni – i jeste bila „teorijska“ suština politike njegovog bosa, Miloševića, dočim se praksis te politike – obrni-okreni – svodio na ono što je metr Virilio nazvao endookupacija – teror odmetnute i odrođene elite koja sopstvenu državu i narod devastira na način na koji čini najsvirepija strana okupaciona sila.

To što su Sloba, Šahinašaja i SPS družba „Samo jaši mi smo naši, baš nam je meraja“ besomučno ponavljali da nas oni – na čelu sa Slobom – u stvari brane do poslednje kapi (svačije, samo ne njihove krvi) pitanje je na koje (možda) možete naći odgovor u Đorgovićevoj knjizi, nazvaću je provizorno, a Momčilo neka mi prosti – „Šta je to u srpskom biću što ga tera da se tradicionalno opredeli za najgori mogući izbor“, a – naročito u knjizi Latinke Perović, „Dominantna i neželjena elita“.

Kaže, između ostalog Šainović, da sam ja nešto promrsomudio o nekakovoj presudi, što mi je, budući da sam tanak u toj materiji, ostalo nejasno, a da sam posle nastavio da „krečim“ po Miloševiću „po starom“. E, tu se ne bih složio sa Šahinašjom. Ozbiljne škole političke filozofije svugde u svetu odavno su odbacile infantilnu priču o „zlom geniju“ koji se pojavljuje niotkuda – u minhenskoj pivnici, recimo – i do tada trudoljubivi, blagočestivi i bogougodni narod pretvara u hordu monstruma. Kaže ta škola – a to je teška jeres za evropsku levicu – da su Hitleri, Musoliniji i Miloševići neka vrsta naopakih žrtvenih jaraca – što ne umanjuje njihovu ličnu odgovornost – koje bezoblične narodne mase, takozvani narodi – da bi pustili na volju divljaštvu koje vazda drema ispod tanke kore kultivisanosti – izbacuju u pravi plan, pa – post festum – kada rogonja dođe po svoje, svu krivicu prebacili na ovog ili onog tiranina.

Da ne bih grešio dušu – i da Šaja ne pomisli da imam nešto lično protiv njega – reći ću da u intervjuu nije samo mlatio praznu slamu – odbijmo mu to na profesionalnu deformaciju – već da je rekao i jednu izvrsnu misao dostojnu gorepomenute škole: „Ozbiljnost nacije pokazuje se u ozbiljnom tretmanu istorije – ozbiljne nacije čuvaju svoje spomenike, jer jedni govore o slavi, a drugi opominju na greške, treći ukazuju i na jedno i na drugo.“ Svaka mu je ka vladikina, ali tema je poširoka, pa nastavak sledi u sutrašnjem, a možda i u prekjučerašnjem – nije greška – broju.