Ove godine sam, mimo običaja, a zbog straha od hodanja na Sajam knjiga otišao tek u četvrtak. Ali – rekoh već pre neki dan – ovog oktobra mi je diskus hernija bila u usponu, pa sam se prilično živahno promuvao po čuvenoj hali jedan i kupio neke knjige na koje sam se odavno bio nameračio. Manje, fakat, nego prethodnih godina, ali ne zbog smanjene kupovne moći, nego zbog pooštravanja kriterijuma. Kupovao sam, dakle, isključivo knjige za koje sam siguran da ću ih pročitati. Kvantitet me više ne interesuje. A nema više ni mesta na policama. Nakupilo se toga prethodnih decenija.
Iako sam u predsajamskoj kolumni najavio da mi štap ove godine nije potreban, bez štapa nije moglo proći. Ne, ne, poznanici me nisu saletali pitanjem gde mi je štap – kultivisalo se to – nego sam dobio novi, lepši, a možda i stariji štap na poklon. Moja drugarica Olivera Đurđević beše nešto povredila zglob, poštapala se neko vreme, zalečila povredu, pa mi svečano poklonila štap. Eno ga, čami u gepeku, zlu ne trebalo.
Ove godine u hali jedan ne bi Deretinog štanda, što je, držim, bezobrazluk godine. Odgovorni za Deretino odsustvo sigurno imaju neko racionalno objašnjenje, ali, mene što se tiče, mogu da ga smotaju u rolnu i da ga nabiju u dupe. Bez Derete, izdavača koji je i te kako zadužio ovdašnju kulturu, Sajam knjiga je to samo polovično. Tim pre što su se u hali jedan obreli štandovi kojima u boljim vremenima nije bilo mesto ni u (nepostojećoj) hali osamnaest, koja se nalazi tamo negde, na Obrenovačkom putu.
Nego znate šta? Ima ova besparica i svojih dobrih strana. Sve je manje, rekao bih, besmislenih knjiga, štampanih po drugarskoj i rođačkoj liniji. To što kolo vodi takozvana treš literatura takođe nije razlog za uznemirenost. Oduvek je vodila, samo se u starim dobrim vremenima – možda i bolja nego današnja – prodavala na trafikama. Behu to takozvani roto-romani. Ej, more, pročitao sam ih na stotine tokom služenja vojnog roka. I zaboravio ih sve do jednog čim sam izašao iz vojske. Meni ni na Sajmu ne smetaju. Snižavaju usku! Kvare publiku! Eto, tako to komentarišu „poslenici pisane reči“. Nije to tako, dame i gospodo. Ja to ovako postavljam. Ako recimo ukinete folk muziku, to uopšte ne znači da će „folk muzikin“ cenjeni publikum nagrnuti na koncerte filharmonije. Jok, more. Tako je i u literaturi. Što reko Peđa Marković – čitanje je privatna stvar. Nije, dakle, sve crno. Uprkos katastrofičkim vizijama izdavača, knjige se i dalje štampaju, pa čak i čitaju i tako će – smatram – ostati dok je ovog sveta i veka. A dokle će ovaj svet i vek, e – to je već drugo pitanja. Filozofsko, takoreći.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
