Satelitski program

Da se podsetimo. Za vreme dok je bio ministar vojni počivše SCG, ovaj gospodin je potpisao ugovor sa nekom izraelskom kompanijom koja je za žestoku sumu (45 miliona evra, ako se ne varam) trebalo da Daviniću, đeneralštabu i whom it may concern isporučuje podatke dobijene sa nekog špijunskog satelita. Ideja da bi našoj tehnološki beznadežno zaostaloj državi i vojsci bili potrebni obaveštajni podaci takve prirode poprilično je bizarna, da i ne govorimo o tome da sve tajne u okruženju (pretpostavljam da namera nije bila da se špijuniraju Amerika i Rusija) ne vrede ni milion evra. Bilo kako bilo, ugovor je potpisan, pa raskinut. Po običaju na našu štetu. I sada ćete, dragi poreski obveznici, Davinićev bezbednosni avanturizam platiti sumom od trideset šest miliona evra, koliko vlada Cvetković bez Mačeka, mora da isplati Izraelcima. Pravu vičniji autori tvrde da se to moglo izbeći da je protiv Davinića pokrenut krivični postupak. Ne znam mnogo o pravu, ali ne vidim kako bi to bilo moguće. Kada je potpisivao ugovor, Prvoslav je bio ministar. Valjda nije radio na svoju ruku. Njegov balkansko-špijunski projekat morao je proći „na vladi“. Sad pare na sunce. Nema druge.

Sasvim je drugo pitanje zbog čega postupak protiv Davinića, kako kažu u medijima, tapka u mestu, a izgleda da se pomalja i onaj poslovični vuk koji će vrlo brzo pojesti magarca? Ima tu još pitanja. Kako se P. Davinić, niotkuda, obreo na mestu ministra vojnog? Vele da je bio član G17 plus, stranke koja ga se odrekla čim je napravio pizdariju, ali razložno je verovati da se u tu stranku enigmatičnog imena učlanio petnaestak minuta pre nego što će se zapopečiteljiti. Na Vikipediji, poznatoj po nepogrešivosti podataka, piše da je Davinić radio u Ujedinjenim nacijama, dobijao neke nagrade, da je od 1999. bio ambasador (znači još za Miloševićeva vakta) i da se u UN bavio razoružanjem. Zašto je okrenuo ćurak naopako i zašto se od goluba mira pretvorio u obaveštajnog jastreba, neka ostane nepoznato.

Konačno, javnost u Srbiji se na dnevnoj bazi ibreti nad naglim i spektakularnim usponima čitave bulumente apsolutnih anonimusa koji iz kojekakvih pripizdina prekonoć dospevaju na visoke položaje. Znam poprilično toga o srpskoj politici i političarima, ali misterije nekih kadrovskih rešenja nikada mi neće biti jasne. Mislim na rođačko-korupcionaško-klanovske podzemne tehnologije pretvaranja mufljuza u istorijske ličnosti. Kako li se tu samo riška, ulaguje, podmazuje i masti dok se nečiji sin ili ćerka ne obretnu u ministarskoj fotelji. Da smo bogata zemlja, pa hajde. Neka se uče deca. Ali mi smo siromašni, a raspikuće. Pa znate li vi, bre, da je za pare koje je Davinić spiskao, onaj Miladin mogao da pretuče i obogalji trideset i šest Amerikanaca.