To je, braćo i sestre, crnačka muzika. Komunisti su to tolerisali – pa i tendenciozno potpomagali – isključivo iz ideoloških pobuda. Čisto da napakoste crnačkim mučiteljima, belim, protestantskim Amerikancima. I kako su nam to crnci vratili? Tako što su aktivno učestvovali u bombardovanju naše zemlje. I šta sad? Treba, valjda, da ih gostimo i da im – daleko bilo – plaćamo dnevnice i honorare. Ne mere to tako.

Ljubitelji džeza možda će pokušati da popečitelja odobrovolje tezom da je džezov glavni instrument – truba – takoreći srpskog porekla. Ma idi, beži. Truba je napravljena da se čuje sa Kosova, da zasvira juriš ili – u predasima između dve bitke – užičanku i mesečinu, a jok za iživljavanje i improvizacije. Džez je, smatra se u Popečiteljstvu kulture, globalizacijska prevara, čisto antisrpska zloupotreba trube. Šta će nama džez kod naših razurlaša i kod naše Guče, ključnih stvari za razumevanje Srbije. Osim toga, na tim nenarodnim džez festivalima nema pečenja i svadbarskog kupusa, nema, dakle, ni traga našeg identiteta, a opravdano se sumnja da i džez muzikanti i džez slušaoci piju drogu. Zar da odvajamo od usta cara Konstantina da bismo hranili belosvetske protuve i domaće izdajnike? Nema šanse!

Vreme je da Overlord Vučić stavi prst na čelo. Svaka čast za visoku politiku, za evrointegracije i za borbu protiv kriminala i korupcije, ama ne bi bilo zgoreg da malo pažnje pokloni i kulturnoj politici. Na prvi pogled ne uzgleda tako, ali ako je ta politika neuspešna, sve druge se mogu okačiti mačku o rep. Ili baciti pred onog mog alavog vuka. A kulturna politika ove vlade može se oceniti isključivo kao katastrofalna. Sterijino recimo pozorje pretvoreno u višednevnu seosku priredbu. Časopis Scena u priredbino službeno glasilo. Sve, ukratko, čega su se dotakli Overlordovi kadrovi koji rešavaju sve, završilo je u banalnosti, kiču i lakrdiji. Ono jeste, sve je na bogougodnoj ćirilici. Jeste, takođe, da je ćirilica „najsavršenije pismo na svetu“, ali ona ni izbliza nije svemoćna kao svemoćni kadrovi. Razumem ja Overlordovu želju da izađe u susret zaslužnim ljudima. Ali ako to činjenje nije na polzu otečestva – a bogme neće biti ni na njegovu – da sam na Overlordovom mestu, ja bih se malo zamislio. Ako je Milici Delević hrabro ponudio vrlo važno mesto popečiteljke inostranih dela (šteta što dama nije pristala), zašto to isto ne učini i u kulturi. Ja, inače, džez ne volim. Ali kada ga nema, a naročito kada ga namerno nema, osetim se nekako prikraćeno. Nekako provincijalno.