Sebastianova krivina

Ne protiv JexS-a – protiv njega su svi imali šanse – nego protiv plejade misterioznih „bezbedonosnih“ službi i njihovih spoljnih saradnika iz Slavskog Pojasa i SANU.

Tako je demokratskim (bez znakova navoda) izborima u DS-u i serijom demokratskih parlamentarnih i predsedničkih izbora (sa poluznakovima navoda) mic po mic na vlast doveden Vrhovni Vučić. JexS je tu bio samo „veselnik“, znate valjda šta to znači.

Ne kužite, stari moji, a? Naravno da ne kužite. To se i dogodilo zato što ništa ne kužite i što umesto glavama mislite guzicama.

Zoran Živković je političar obdaren svim kvalitetima potrebnim za taj poziv – političkom inteligencijom, operativnošću, rečitošću – ali to u Srbiji, tradicionalno navučenoj na političke muljatore, lopuže i lažne proroke, nije prednost nego hendikep.

Uprkos hendikepu – koga je i sam svestan – Živković ne odustaje od pokušaja da stvari pomeri sa mrtve tačke.

Poslednjih se meseci, recimo, satire da opozicionim totovima i duducima objasni da bojkot nije čarobni štapić, da je čist idiotizam očekivati da će neizlazak dve-tri strančice od po 600, 1.000, 1.200 članova i niskim rejtingom uzdrmati Vučića, a da je još čistiji idiotizam očekivati da će Vučić bojkotom biti „delegitimizovan“.

Lepo je Živković rekao i da vladajuće političke garniture u banana državama legitimitet dobijaju spolja, ali da ga – forme radi – ipak dobijaju samo one garniture koje na unutrašnjim izborima dobiju većinu. Zašto? Zato što „spolja“ boli Sebastian ko je u banana državi vladajuća garnitura, pod uslovom da ne sere po spoljašnjem dvorištu.

Živkovićevom mišljenju se suprotstavio od relativno nedavno žestoko politizovani bojkot efendija, Dejan Ilić – koji se konkretnog političkog angažmana oduvek klonio kao đavo krsta, ali koji želi „bolji“, je li, „život“. Ilić se inače odlično razume u političku teoriju, ali se u stvarnu politiku, posebno u njen najmaligniji pojavni oblik – srpsku politiku – razume kao Marica u kriv Sebastian.

Rasplamsala se tim povodom i polemika Ilić – Živković na Peščaniku, organu svih koji žele „bolji život“, ali ne žele dupetom da mrdnu. Preporučujem je za čtenije, a mi silazimo dublje u srce srpske tame, u čemerno carstvo večnog prebijanja stvari preko kolena i brzih rešenja čije se rđave posledice protegnu na decenije.

Utuvite šta vam kaže Uncle Bas: svaka politika (i stranka) koja cilja na brz uspon, politika je kontinuiteta zasenjivanja opštenarodne prostote i posledičnog ubiranja debelog poreza na brzopletost i glupost. Zato ću Živkovića posavetovati da ne daje ni pet sitnih para na dubare Đilasa, Guzijana, Boškića i njihovih bostandžibaša, nego da izađe na izbore. Dobiće moj glas. I još najmanje 450-500.000. Pa polako.