Šibolet

Kao potpuni laik za ekonomsku problematiku ipak sam se povremeno upuštao o razmišljanja o srbijanskoj postpetooktobarskoj privredi. Sticajem okolnosti dosta putujem, svraćam u srpske varoši i palanke i primećujem izvesnu jednoobraznost ovdašnjeg biznisa. Kladionice, menjačnice, ćevabdžinice, kafići, bakalnice i tu se spisak završava. Dobro, to su takozvane „uslužne delatnosti“, jako je lepo imati kafić ili kladionicu, samo se nešto pitam: odakle pare koje tamo treba potrošiti? Fabrički dimnjaci pogašeni još na prvom albumu „Idola“, giganti prestali da rade, izumrli zanati, seljaci istina još kopaju i oru, ali malo se šta ovde proizvodi. Na drugoj strani, više ni u palankama ne možeš naći mesto za parkiranje. A kafići puni. Kako to sve funkcioniše, uopšte mi nije jasno. Doznake iz inostranstva? Teško! Nemaju svi rođake gastarbajtere! Pa kad je famozna mikroekonomija tako misteriozna, nešto mislim: zašto bi makroekonomija – recimo, megabakaluk i megaugrađivanja – bili transparentniji.

Ipak, da ne zapostavimo ni drekavce. Evo, vidim da se oglasio i Slobodan Antonić pružajući snažnu podršku tužibabstvu svog ahbaba, Đorđa Vukadinovića, sa kojim povremeno u duetu piše saopštenja, upozorenja i demarše. Omaklo mu se, veli Antonić, da se ne udruži s Georgijem u borbi za pristojnost na javnoj sceni, pa se sad onoliko kaje. On je, Antonić, drugačije prirode; kad ga neko izvređa u kafani, on ne zove policiju nego više ne svraća u tu kafanu. Takav je čovek. Elem, taj i takav čovek, Antonić – na to sam ukazivao više puta – ima neodoljivu potrebu da lupeta i da koristi izraze o kojima, uprkos tome što je nekakav DR, nema ni najpribližnijeg pojma. Tako je svoj đorđebraniteljski tekst naslovio „Šiboletni špalir“ hoteći valjda da stvori dramski utisak Vukadinovićevog prolaska kroz špalir šiba zlih drugosrbijanskih novinara i moje malenkosti. Eto doktora nauka koji ne zna da šibolet znači „klas“, a da se, saglasno Bibliji, ta reč koristila za prepoznavanje inoplemenika (Jefremovo pleme nije umelo da izgovori „Š„), koji su reč izgovarali „sibolet“. Eto kakav je Koštuničin univerzitetski profesoraj. Na stranu što je – uprkos Antonićevoj podršci – Vukadinov put do zimnice dug i krajnje neizvestan, sve da ga i obdare nekom kintom – ništa se neće promeniti. Sloboda javne reči neće biti ukinuta. Niko neće biti ućutkan. U udobnosti malograđanskog mira Antonić i Vukadinović moći će da uživaju samo ako im pođe za rukom da izgovore: Šibolet!