Pretpostavljam da ste svi višekratno gledali – nerealno je očekivati da ste nešto pročitali o tome – filmove o životima i radovima slavnih latinoameričkih diktatora i da vašim pažnjama nije promakla raskoš i sjaj kojima su kaudiljosi bili okruženi. To kazina, to šampanjac, to terevenke, to gole cice, to đakonije, to vatrometi, da ne dužim – čuda i pokore…

A pogledajte naše tirjane. Tuga i čemer, jad i beda, da ne kažem baš askeza. Pre nego što obradimo najrecentnije tirjanstvo, Vučićevo, prisetimo se kako je stvar stajala za vreme ere Tadićeve sile i nepravde, uz napomenu da ovoga puta za tačnost informacija odgovaram, jer potiču iz dobro obaveštenih izvora.

Setite se, recimo, kako je Dinkić, Mlađan, primao novindžije u (pre)skromnom toplom domu od cca 35 metara kvadratnih i kako im je posluživao kafu u olupanim rumunskim šoljama. A sigurno niste znali – bilo je „interno“ – da je JexS svojim viđenijim čibukčijama bio zabranio 1. nošenje skupocenih satova, 2. (pre)skupih odela i 3. zalaženje u i terevenčenje po beogradskim „in“ birtijama. Da ne pominjem stravične frustracije dosovskih velikaša kojima je Đinđić zabranio da karaju po Beogradu i poprišta bludnih radnje preusmerio u Segedin i motel Rodić na subotičkom pseudoautoputu.

Šta ti, dakle, vredi što si tiranin i imaš džakove para, kad životariš u ćumezu, ideš u varteksovom odelu, kad ne smeš u skuplju kafanu i – što je najgore – kad te niko ne vidi (i ne sazna) da guziš opštepoznatu N. N. starletu, nego moraš da se usmeno hvališ, a niko ti ne veruje. S razlogom. Teški lažovi su u pitanju.

Usponom Vučića na vlast, javna tirjanska skromnost je doživela zvezdane trenutke. Osim vazda – po zadatku – elegantnih dr Stefanovića, dr Selakovića i dr Kraljevića Marka Đurića, ostatak SNS-ove garniture se odeva u stilu sudskih pristava, a ni On Vrhovni se ne ističe naročito na polju firmiranosti, kafanama ionako nikad nije bio sklon, a na constantin vacheron i slične čuke gleda s prezirom, kao na trule zapadne naprave koje vreme mere po gregorijanskom kalendaru.

A tek u ishrani neodustajno ide stazama zlatnog svetosavlja. Radnim danima hleb i so, o crvenim slovima punjene lignje, na pansrpskoj turneji radničke menze i klot pasulj sa kupus salatom. Gledam tu pastoralno-patrijarhalnu scenu na televizoru i sve nešto mislim da bi Vučić postigao veći efekat – i vizuelni i politički – da je radnike u menzi – bar tom zgodom, makar i o državnom trošku – počastio šunkom, jastozima i čašom francuskog vina, umesto što im je odaslao nešifrovanu poruku – eto, ja sam kao vi, zadovoljavam se sa malim, čak manjim nego vi sami jer, evo, ja uz pasulj pojedem samo krišku hleba, vi bogme po pola vekne, a jednoga dana ćete, ako Bog da, dobijati i celu.