Skupštinarije

Jeremić je, šta bi drugo, potišteno rekao da se grozničavo radi na sprečavanju daljih priznanja, mada ja ne vidim – osim ako specijalni izaslanici ne budu pendrečili i zavrtali ruke – kako bi mogli da preinače odluke belosvetskih lidera i parlamenata. Pedeset pet priznanja plus već postojećih 69, svakako nije dobra vest, a veoma je slaba platforma za planirano kurčenje u Ujedinjenim nacijama. To bi, kad se sabere, iznosilo 124. A to je, valjda, većina.

Bilo kako bilo, pesak iz klepsidre srpske kosovske politike ističe sve brže, što se na osnovu ponašanja državnog vrha i uvaženih deputata ne bi dalo zaključiti. Taman se, recimo, povede koliko-toliko suvisao razgovor o tome šta činiti, eto ti ga Toma Nikolić, reklamira povredu poslovnika, vadi neku hartijetinu sa koje čita kako je Čanak psovao srpsku majku oborenoj tabli Radio-televizije Srbije u Novom Sadu. Zagrobna atmosfera je vladala i prethodne noći u studiju ispsovane televizije u kome je do suza ganuti Nenad Lj. Stefanović ugostio ministra spoljnog. I ministar je bio na ivicu suza; verovatno je još sinoć znao ono što nam je saopštio danas. Elem, popečitelj se po milijarditi put zakleo da „nikada nećemo priznati Kosovo“! Već sam jednom skrenuo pažnju na kosmički besmisao te parole na koju se svela celokupna srpska spoljna politika. Nemogućnost priznavanja Kosova, naime, nije stvar Tadićeve ili Jeremićeve dobre volje, nego je zabranjena ustavom. I to, tako, treba i reći sagovornicima u svetu: „Žao nam je, gospodo, naš ustav zabranjuje priznavanje otcepljenih teritorija.“ „Ali“, graknuće svati iz narodnjačkog bloka, „vršiće pritisak da menjamo ustav.“ Big deal! „Evo, gospodo, glasali smo u skupštini da li da promenimo ustav, a parlamentarna većina je taj predlog odbila.“ U međuvremenu se, a da se Kosovo ne prizna, mogu voditi pregovori o statusu Srba i drugih nealbanaca i o mnogim drugim stvarima. Moglo bi se tu još štošta uraditi. Ali neće biti urađeno jer niko od prisutnih u Skupštini ni za milimetar nije iskoračio iz partikularnih ideoloških bunkera. Aligrudič, Koštuničin ovlašćeni telal, racionalno kritikuje slabosti Tadićeve politike, a kao rešenje nudi utuživanje zemalja koje su priznale Kosovo. Valjda istom onom MSP-u. U neko doba sam, ustanovivši da na našem političkom divljem zapadu nema ništa novo, sa olakšanjem ugasio televizor.