A bilo je, bogme, i ljudstva i materijala. Prostor ispred Doma Narodne Skupštine beše pretesan da primi sve koji su došli ( privedeni?) da Vrhovnom Biću „pomognu u odbrani Kosova“. Nisu svi ni uspeli da stanu u televizor, pa su morali morali da učestvuju iz off-a. Nema, izgleda, druge nego da Vesić sruši nekoliko okolnih blokova i time „stvori uslove za još masovnije skupove podrške.“

Bilo je, dakle, baš mnogo ljudi, ali kao i na opozicionom panađuru nije bilo nikakve energije, mada su se Aca Lukas i Bora Čorba – koji je u međuvremenu prekomandovan iz Koštuničinog u Visoko Dupe – svojski trudili da animiraju cenjeni publikum. Držim, međutim, da je dobro što ni na jednom od panađura nije bilo energije, jer kad god u Srbiji ima energije, ona po pravilu bude rušilačka.

Kakva je bila poenta „najmasovnijeg skupa u poslednjih nekoliko decenija“? Ako je verovati prvogovornici, Brnabićevoj – ili možda drugogovrniku Dačiću, svejedno – skup je upriličen da bi u svet „poslao sliku o nerazrušivom jedinstvu Srbije“, u ćemu u potpunosti nije uspeo pre svega zato što 1. svet baš zabole Sebastijan Kurtz za slike sa srpskih seoskih panađura i 2. zato što su u svetu, na mestima „gde treba“, sagledali širu sliku na kojoj se lepo vidi da se jedna polovina Srbije otcepila od druge i da zavađene polovine pojma nemaju šta da urade sa sobom niti su u stanju – niti žele – da se jedna sa drugom dogovore ni oko čega, ponajmanje oko toga šta uraditi sa Kosovom, tako da je svet po ko zna koji put dokonao da sa Kosovom može raditi šta god mu padne na pamet.

„Poruke“ sa panađurske govornice bile su ambivalentne, toplo-hladne, mada je, ruku na srce, preovladavao pacifizam. DJV i bad cops ostali su prevezani na kratkom sidžimku, a u Pinkovom su direktnom prenosu – u koji sam se povremeno uključivao – preovladavali celomudreno-primiritelni tonovi, koje su u etar – i svet – odašiljali good cops, uključujući krleta22.

Govorancije Mila Dodika i Vrhovnog Bića nisam pogledao (ni čuo) jer beše kucnuo čas da odem u obližnji cineplex i da pogledam film Hotel Mumbai. Iz terapeutskih razloga. Čisto da bih, kad izađem iz sale, osetio olakšanje što u Beogradu ipak nije kao u Mumbaju ili – daleko bilo – Ruandi. A moglo bi biti.

Bilo je tu još olakšanja. Očekivao sam, recimo, da se pre projekcije, umesto reklama za koka kolu i telenor pakete, na ekranu pojavi onaj večno dežurni policaj koji maše pendrekom i govori: „Došli ste u bioskop, a ne na miting, a izdajnici.“ Ali, eto, nije se pojavio. Dok sam sedeo pred televizorom nije mi promaklo da se Mile Dodik ovom zgodnom nije češao po guzičetini. Što sam protumačio kao loš znak. Za koga. Kako za koga. Za Tita. Za koga? Za narod. Za koga? Za partiju.