Istorija se, dame i gospodo, ponavlja i prilikom svakog ponavljanja sve je zavejanija i neprohodnija. Ova misao prosečnih ljudi odnosi se na zimske čarolije na pseudoautoputu Beograd-Subotica. Dobro, sneg mora povremeno da pada, to je viša sila, putočistači, naravno, ne moraju da ga čiste (iako žučno tvrde suprotno), to je, da kažemo, niža sila, ali zašto se ja obavezno nađem usred svakog velikog kijameta – a ove godine ih je bilo samo dva – e to ne mogu da objasnim ni sebi ni vama.
Prošli put – kad ono beše – u decembru, samo su me minuti delili od okovanosti snegom i ledom. Izvukao sam se, što no kažu, u poslednji čas. Onaj bugarski šleper što se preturio nije bio možda ni kilometar iza mene. Preksinoć – slična stvar. Uz jednu olakšavajuću okolnost. Nisam ja vozio, pa mi bar oči nisu ispale od zurenja u kovitlac snežnih pahuljica, što je prirodna pojava – upamtite ovo mladi vozači – koja proizvodi vrtoglavicu i žestoko otežava orijentaciju.
Sve u svemu, cenjeni publikume, ja mu tu izgleda dođem neka vrsta specijalnog Danasovog izveštača iz zavejanih područja. Dobro, da ne preterujem, opet sam se nekako izvukao, ali ovoga puta uz mnogo više razumevanja za snegočistačke službe. Jer sam, sticajem okolnosti, shvatio podmukli mehanizam pomoću koga sneg uvek prejebe rečene službe. Dakle, ovako. Bio sam na književnoj večeri u Vrbasu koje je završilo negde oko sedam. Posle večeri, kako to već ide, krenulo se u neku kafanicu. Budući da me je onomad ujela ledena zmija, pre ulaska u pajzl bacio sam pogled na nebo da proverim da slučajno nema guštera. Šta da vam kažem? Tek pokoji gušterčić – pahulja! Temperatura iznad nule! Dan odužao, zemlja se ugrejala! Ne mere se to održati. Eto, to su tipične srpska razmišljanja koja su nas navela da u pajzlu ostanemo do ponoći. A kada je otkucala ponoć i kada smo izašli iz pajzla – imali smo šta i videti. Sneg napadao, ne baš do kolena, ali ima ga podosta, a čini se da ga ima mnogo više jer duva neka vetruština i pravi smetove. Šta da vam pričam, salaukovina sui generis.
Ispozdravljamo se mi sa ljubaznim domaćinima, odledimo kleti auto i krenemo u neizvesnost. Dok smo tumarali po snežnom bespuću ( u budalastoj nadi da će sve biti OK, samo da se dokopamo auto puta) odadoh se sledećim razmišljanjima. Zašto stalno, zakeraš, Bas? Gde ti je ljudska solidarnost? Ekipe snegočistačkih službi čine ljudi poput tebe, a možda i bolji od tebe. Nisu to supermeni! Ali nisu ni mačji kašalj. I oni su, kao i ti, pogledali u nebo i – baš kao i ti – i oni su zaključili da promakne tek pokoja pahulja, da je temperatura iznad nule, da se dan produžio i da se to ne mere održati. Pa su se, kao i ti, zavukli u tople odaje. Odakle su, baš kao i ti, izašli u ponoć i – kao i ti – imali šta da vide. Još jedan savet mladim vozačima: u goreopisanim situacijama nemojte se radovati izlasku na auto-put. Tamo je bilo gore nego na regionalnom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
