Sportski poznanici

Vidim, međutim, da deo neprejebivog komentatorluka ima primedbe na moju antirotacionu kampanju. Kako biva, mene u suštini boli Crven Ban za rotacionaše, nego jurim zeca ne bih li na čistac isterao vuka. Jeremića, naravno. Mene, da budem otvoren, savršeno boli Crven Ban i za Vuka Jeremića, ali – što bi isti rekao – there is no hard feelings. Želim mu svako dobro i svaki uspeh u životu. Ali pod jednim uslovom – da bude srećan i da u životu uspe o svom trošku ili o trošku kakvog mu dragog sponzora, a ne kao što je do sada bio srećan ( i od sreće klao svinje po Njujorku) i uspevao u životu o trošku nas, sirotinje raje.

Overlord i Underlord su se, vidim, oglušili o moj apel da se srpskom narodu i senatu objasni po kom je to osnovu Jeremić fasovao službeni automobil i obezbeđenje. Dobro, donekle ih razumem, u gužvi su. Dačić poslovično jurca s televizije na televiziju kao električni zec, a Vučić je agitovao po Vrbasu. U tom smislu, Panoviću, tražim logističku pomoć. Neka redakcija Danasa napiše sitno pismo MUP-u sa zahtevom da se redakciji – u smislu slobode informisanja i bla, bla, bla – dostavi nešto napismeno o Jeremićevim (ne)službenim kolima i obezbeđenju. Mada mislim da je sve to ćorav posao.

Toliko o aferi „rotacioni Jeremić“. Sada prelazimo na pobunu fudbalskih kadija. Budući da se klonim sporta kao đavo krsta, ta pravedna pobuna mi je, da kažemo, tendenciozno izmakla pažnji, ali – izazvavši veliki odjek u javnosti – ipak se izborila da se na nju osvrnem. Šta, dakle, hoće fudbalske kadije? Šta ih žulja? Na šta se žale. Eh, na šta. Na osione sportske radnike koji ih – tako su delioci pravde napisali – ometaju u vršenju svete dužnosti. Kako, zapitaćete se. Eh, kako. Uzjoguni li se, počem, nogometni sudac, ne ispuni li (obično nečasnu) želju uticajnog „fudbalskog radnika“, bolje bi mu bilo da je izabrao klasični kadiluk, a ponekad mu je bolje da se uopšte nije ni rodio. Jer šta u tom slučaju biva? Sportski funkcioner se iskrlješti na zlosretnog kadiju i cikne: Znaš li ti, more, ko sam ja? Znaš li ti koga ja lično poznajem? Znaš li, gnjido, s kim sam ja, što no se kaže, na prst u dupe? I – šta mislite koga sportski radnici poznaju, s kim su, navodno, bliski? Vučić i Dačić, eto ko su (navodno) jaki prijatelji navalentnih fudbalskih funkcionera. Ne bih da dodatno cveljam sudije, ali mislim da su to donekle i zaslužili, ako ni zbog čega, a ono zbog neozbiljnog outfita. Nekada se znalo – sudije su nosile crnu bluzu sa belom kragnom, crne gaće i štucne, samo im je perika falila, imalo je to autoritet. Za razliku od modernih fudbalskih sudija koji mi – onako šareni i žuti – nekako neozbiljno deluju.