Srbija džamahirija

Preturam pre neki dan po polici za knjige i – cap – odnekuda iskrsnu „Zelena knjiga“ pukovnika Muamera Gadafija dobijena ko zna kada na nekom Sajmu knjiga. Imajući vremena i ne budući lenj, sednem i nadušak pročitam neveliku brošuru. Tamo, ranih osamdesetih godina, pukovnikov knjižuljak je, da se ne lažemo, služio za podsmeh. Ali, ne zaboravimo, to su godine kada smo se siti i pijani podsmevali Mađarima, Česima i Poljacima. A sada im goli i bosi pljuckamo pod prozore. Da li su se vremena toliko promenila ili je Gadafijeva politička filozofija poput starog vina dobila na kvalitetu, bilo kako bilo – radiklano sam promenio mišljenje o pukovniku. Nemam, nažalost, prostora da opširnije citiram, pa ću više prepričavati. Pukovnik, naime, drži da su demokratije u kojima labava većina od 51 odsto neometano vlada ostatkom naroda, zapravo maskirane diktature. Nema pukovnik (kao da ne izbija iz Srbije) mnogo bolje mišljenje ni o parlamentarizmu. „Poslanički domovi se formiraju“, piše Gadafi, „radi predstavljanja naroda, a sama ova osnova je nedemokratska, zato što demokratija znači vlast naroda, a ne vlast u ime naroda.“

Da ne dužim, svaka mu je ka vladici. Eto, vojno lice, a perfektno provalio nesavršenosti demokratskog poretka. Te nesavršenosti su veće i vidljivije u sredinama – poput, recimo, naše – gde demokratski izabrani predstavnici naroda demokratiju ne shvataju baš ozbiljno, to jest – ne drže je se kao pijani plota, već je kad god mogu eskiviraju i prilagođavaju je sopstvenim potrebama. Kad bolje razmislim, mi u stvari već i jesmo džamahirija ovlaš prerušena u demokratiju. Pa kad je već tako, kontam, zar ne bi bilo bolje da to i ozvaničimo. Odgovaraće to i političarima i narodu. Da vidimo. Više, recimo, neće biti izbora za skupštinu, ali zato će svi punoletni građani (oba pola) biti narodni poslanici. Otpadaju, dakle, mučna posleizborna natezanja kome će se kandidatu dodeliti privilegija da ćutke sedi u skupštini i besplatno troši benzin i dnevnice. Pri tom benzin neće biti problem za množinu novonastalih poslanika iz prostog razloga što je u džamahirijama benzin bam badava. Promena državnog uređenja naročito bi odgovarala onima koji se zateknu na vlasti jer – rekosmo – u budućoj džamahiriji izbora nema. Narod vlada svuda i na svakom mestu. Naš prezident bi trebalo samo da dobije čin pukovnika, što ne bi trebalo da bude problem jer je bio ministar vojni. A opozicija? Šta opozicija. Tamo gde narod neposredno vlada, opozicije nema. Ako hoće, takozvana opozicija može da učestvuje u narodnim poslovima. Ako neće, onda neka ćuti. Ako neće da ćuti, onda neka snosi posledice. Ne znam samo kako bi tajkuni prihvatili džamahiriju, jer u „Zelenoj knjizi“ piše da profita biti ne sme. A i šta će nam. Posle nekog vremena, možemo prihvatiti arapsko pismo, a zna se gde se piše arapskim pismom – tamo ima nafte. Zemlja, more, dembelija. Razmislite.