Stambolski odušak

Jeste zelenilo dobra stvar, ama zauzima mnogo zemljišta koje se može mnogo unosnije iskoristiti kao stambeni i poslovni prostor. U poređenju sa Stambolom, Beograd deluje kao Amazonska prašuma. I to u svakom pogledu. Jer u onolikom Carigradu – tada je imao oko jedanaest miliona stanovnika – vladao je za Beograd nezamisliv javni red i mir. Evo detalja: Zakorači, recimo, jedan aga da pređe ulicu na crveno za pešake, ali na drugoj strani pešačkog ugleda zaptiju, pa ti se aga momentalno vrči i – kao – češka se po glavi. Omakla mu se, bajagi, noga. I te fore.

I, uopšte, ne znam od koga smo se naučili ovolikom murdarluku, pasjaluku i javašluku? Ako su drevni Turci bili kao oni iz 1994, od njih sigurno nismo. Nije, kažem, u to doba u Carigradu bilo nikakvih uličnih puškaranja, arlaukanja, tuča, kalakurnica uopšte. Ali jedna je stvar bila ista kao u onovremenom Beogradu – nezamisliv broj kartonskih kutija po trotoarima na kojima se po bagatelnoj ceni prodavalo sve i svašta. I ja sam, cenjeni publikume, silom prilika, postao mušterija jednoj kutiji. Potrošio mi se kremen u zipo upaljaču, šta ću, kud ću, potegnem ja na ulicu, pa pravo na kutiju na kojoj sam opazio kantice benzina za Zipo? Kremenje, međutim, nisam video, ali sam pretpostavio da ga mora biti, pa se ljubaznom prodavcu obratim na engleskom: Flints for Zippo. Čovek sleže ramenima. Onda mi pade na pamet da je krajnje glupo obraćati se bivšem zemljaku na engleskom, pa kao iz topa izgovorih – zipo čakmak. A, čakmak, reče prodavac i izvadi kremenje ispod nekih čarapa. Neke veze se baš nikada ne prekidaju.

I sad, u tom i takvom uzor-bujukšeheru, najednom ispade onoliki belaj. Da sa stambolskim zaptijama i dalje nema šale pokazao je snimak policajca koji neku ženicu u crvenom prska debelim mlazom tečnog suzavca. A petooktobarski prvoborci još uvek kukaju zbog ono malo Miloševićevog dima i traže beneficirani radni staž. S druge strane, takozvani politički analitičari su na Tantalovim mukama. Čime objasniti nemire koji su se proširili na sve veće gradove u Turskoj. Dvadesetak stabala sigurno nisu povod za toliki rat. Ej, more, Đilas je na bulevaru posekao čitavu jednu malu Šumadiju, pa šta? Ništa! Malo se galamilo, malo se protestovalo i sve je ubrzo prekriveno snegovima, ruzmarinom i šašom. Neki smatraju da su nemiri protest protiv islamskog fundamentalizma. Ne pije to vodu. Hodže su u Turskoj državni nameštenici. Njima država govori šta da rade, ne – kao u našem slučaju – oni državi. Pa šta je onda u pitanju? Ništa strašno. Narodni odušak. Baš kao i kod nas.