Ima tome – koliko – desetak godina otkako sam sam negde (pola u šali, pola u zbilji) napisao (ili izjavio) da tiraže srpskih novinčina treba odštampati odjednom, za narednih deset godina, pa posle samo menjati datume u zaglavlju. Tako bi se, uveravao sam cenjeni publikum, ostvarile velike „uštede“. Koje su – mislim „uštede“ – tema ove kolumne.
Čekaj, malo, zagrajaće kritički umovi, kakve pa veze imaju novine sa štednjom? Kako kakve? Sve gromoglasno najavljivane srpske štednje počinju, traju neko vreme i završavaju isključivo u novinama. I to u pravilnim vremenskim razmacima. Pa ko velim – zašto bacati pare na artiju i štampu kad baš dobro mogu poslužiti i izdanja od pre nekoliko godina. Ili decenija, svejedno. Promene društvenog uređenja tu ama baš ništa ne menjaju. Što ide u prilog mojoj tezi da se u Srbiji društvena uređenja menjaju samo zato da bi se u pučanstvo stvorila iluzija da se nešto menja.
V čjom djelo? Kasa prazna (i sve praznija), bauk bankrota kruži Srbijom, šta da se radi, dumaju naši gubernatori. Da se štedi! Šta drugo. Bacivši letimičan pogled na predviđene „mere štednje“ slatko sam se nasmejao. Interesuje li vas zašto? Zato što će rečene „mere štednje“ u delo sprovoditi upravo oni koji su ih propisali, a to su – odmah da vam kažem – kada se radi o državnom novcu svi do jednog veliki kavaljeri, ljudi onako široke ruke. Takođe sam se – ne bez nostalgije – prisetio davnašnjih kampanja štednje. Nemojte misliti, mlađi cenjeni publikume, da se za SFRJotovog vakta, u gnusnom, jednopartijskom sistemu, u kome nije bilo konkurentske kontrole, nije štedelo. Štedelo se, i te kako se štedelo. Ali na nama, tadašnjem cenjenom publikumu. Opaze, tako, onovremeni Dinkići da se u budžetu pojavio „debalans“ (kaže li se to tako) i odmah pribegnu oštrim merama. To jest – nestašicama. Probudiš se jednog jutra, popio bi, kako Bog zapoveda, kafu, ali oćeš vraga – kafe nema. I nema je tokom sledeće dve godine. Zvanično, ostvarena je ogromna ušteda. Razlika između uvoza i izvoza koliko-toliko uravnotežena. A to što ste spiskali mnogo više para na kupovinu švercovane kafe (Trst nam nikada nije rekao hvala), to nema veze, jer šverceri nisu zvanični. Posle na red dođu cigare, pa benzin i na kraju – rat.
Da li su onovremeni državotvorci štedeli na sebi? Jesu, nije da nisu. Strogo se vodilo računa o racionalnoj upotrebi olovaka, kancelarijskog materijala uopšte; na državne automobile behu zapandrčene nekakve crvene tablice, bajagi da se vidi kad se „voze nako“. Ali – tvrd vam stojim – u tim kampanjama se nikada ništa nije uštedelo. Da jeste, ne bi bili ovde gde jesmo. Pak u tom smislu predviđam da će i ovoga puta nešto malo prištedeti na nama, sirotinji raji, što je loša vest. Dobra vest je da to, kao ni sve drugo ovde, neće trajati dugo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
