Stiže budućnost

Nego da ne traćim više prostor. Analizirajući dominantne trendove u politici i ekonomiji, Atali ispisuje moguće (po meni vrlo verovatne) scenarije razvoja događaja u budućnosti. Tržišne sile, piše Atali, osvajaju planetu i nameću vladavinu individualizma, što posledično izaziva krizu države onakve kakvu smo poznavali u XIX i XX veku. Umesto da kontrolišu spoljašnje granice i održavaju unutrašnji poredak, države se polako pretvaraju u bezbednosne agencije megakorporacija. Ukratko: „novac će se obračunati sa svim što mu stoji na putu, uključujući i države, pa čak (evo radosti za naše patriote), uključujući i Sjedinjene Države.“

Ne bih dalje prepričavao sumorna Atalijeva predviđanja, ali svima zainteresovanima toplo preporučujem da pročitaju „Kratku istoriju budućnosti“. Sklopivši stranice knjige, nisam se mogao otrgnuti utisku da smo mi dobrano zakoračili u budućnost, da smo tako reći – ka šta nam i dolikuje – ponovo avangarda. Ovoga puta, međutim, ne radničke klase, nego upravo suprotno – neradničkog sloja i socijalne disolucije. Iako bi se to moglo pomisliti, Atali nije katastrofičar. Daleko od toga. U prilično mračnoj budućnosti koju opisuje važiće pravilo: kako se ko snađe. Što će reći, stepen raspadanja društvenog tkiva i državne organizacije biće obrnuto proporcionalan naporima uloženim u održavanje tradicionalnog poretka. Drugim rečima: u kakvom-takvom poretku će opstati isključivo one zajednice koje smognu dovoljno snage da redefinišu koncepte i koje se prilagode novonastalim situacijama. Biće da se svet vraća antičkom modelu gradova-državica, satelita megalopolisa kojima (ponegde već u ovom trenutku) haraju privatne bande. Srećna je okolnost što budućnost uvek ispadne nekako bolja od predviđanja iz prostog razloga što čovek možda raspolaže kapacitetom da zamisli, pa i ostvari apsolutno rasulo, ali mu se na tom putu obično ispreče prirodni i natprirodni zakoni. Nesrećna okolnost po nas je što ovde veliki uticaj imaju intelektualci i političari koji još uvek sanjare o proširenju Srbije do granica Dušanovog carstva, a u zaostalosti vide komparativnu prednost. Ne treba biti ekspert poput Žaka Atalija pa uvideti da se jaz između bogatih i siromašnih sve više proširuje i da se u budućem rasporedu stvari sirotinji još crnje piše. Ako smo onako, u velikom stilu, posrnuli na prvom iskušenju posle pada Berlinskog zida, na šta li će sve ličiti kada u svetu dođe do sledećeg dramatičnog geopolitičkog preokreta? Političari i nacionalni radenici neće imati drugog izbora (imaju li ga i danas) nego da zakukaju na silu i nepravdu. Pa ako ih se neko seti za Dan bezbednosti, setio se, ako ne, imaju oni spremne kožne gaće.