Strah od destabilizacije

Pogotovo neće Veliki Spletkaroš kome, onoga momenta kad na vlast dođe neka vlada koja ne bude marioneta opozicije, preti višegodišnja robija. Lepo sam – setite se ko može – čim se Jego Sjatelstvo uselio u tuđu kuću na Andrićevom vencu napisao da će mu se dobardan-čaršijo-na-sve-četiri-strane politika vrlo brzo olupati o glavu. To uopšte, da ponovim, ne znači da sam bio vidovit. Jok more. Nego sam samo dovoljno mator i iskusan da znam da svi koji vode takvu politiku – od seoskih udavača, pa do „velikih vođa“ – na kraju neminovno popuše naslov Vukove zbirke doskočica.

Elem, sateran u ćošak datim rečima i njihovim neobuzdanim ponavljanjem u medijima, Borisu Tadiću se manevarski prostor sužava na dnevnoj bazi. Svejedno, recimo, šta bude u onoj pustolini na Ist Riveru, Toma i Voja na dobitku. Dobijemo li, osokoliće se i graknuti da sad treba zaoštriti stvar, iskoristiti priliku i krenuti u otimačinu vozova, paljevinu trafika i slične „male ratove“. Izgubimo li – što je verovatnije – ne bio niko u Gospodarevoj koži. Pa kad umalo nisu Antonića razapeli konj’ma na repove što se drznuo da kaže da Tadić nije dibidus kvisling, šta li će tek njemu raditi. Prosto je neverovatno kako je Tadić, ne „kao predsednik“ nego kao (kažu) dobar psiholog naseo na politiku fiksnih ideja. Ako bi neko trebalo da zna koliko su one pogubne, onda bi to trebalo da bude on. Oće, recimo, Cica da se uda za Meta Dejmona (ili bar za nekog bogataša); odbija udvarače, hrli ka cilju i eto ti je za nekoliko godina na štajgi. Ta matrica se neumoljivo ponavlja bilo da se radi o Cici ili o Rimskoj imperiji. Fiksne ideje vode pravo u propast. I tačka.

Kada se takve ideje jednom zapate u nekoj zajednici, onda se to širi kao kuga i sve ideje postaju fiksne. Evropaks unija, kao najobičniji ideologem, nije ništa manje fiksnija od fiktivne borbe za Kosovo. Kao što je kosovska bitka puka simulacija borbe – jer za jedinu efikasnu borbu nema ni volje, ni rane, ni džebane – tako je i blebetanje o ulasku u EU simulacija evropeizacije. Zbog suvereniteta oduzetog na ograničenom prostoru, Srbija svakodnevno i ubrzano gubi suverenitet nad ostatkom teritorije. Upravo na način na koji je onaj melanholični plemić iz La Manče jureći izmišljene divove, izgubio razum i integritet. Toma (nešto manje) i Voja (apsolutno) su razumljivi u svojoj kosmičkoj izgubljenosti i alavosti da se dokopaju vlasti po svaku cenu. Ako se Tadić, iz straha da ova dvojica ne izazovu pičvajz politiku, prilagođava njihovim fiksacijama, zašto im lepo ne prepusti vlast? A ako pomenuti dvojac zaista ima kapacitet da izazove nemire i destabilizuje državu, koji će onda nama Crven Ban spoljni neprijatelji? Suptilno slabljenje suvereniteta intuitivno osećaju avanturisti svih ideologija i vera, pa se sledstveno zakuvava i u Sandžaku. Sredi, čoveče, državu kojoj predsedavaš, učvrsti poredak, zavedi vladavinu prava, sačekaće i Kosovo i Evropska unija. Inače – belaj.