Nakon što je kao predsednik Vrhovnog Prezidijuma penzionisan, umro je prirodnom smrću, sahranjen je sa svim počastima i uvršten u Ginisovu knjigu rekorda kao jedini viskopozicionirani sovjetski aparatčik koji nije streljan, kome nije izvršeno samoubistvo ili koga hirurzi moskovskog Zemunskog klana nisu operativnim putem uklonili sa lica ovog sveta.

Ovo sa Ginisovom knjigom rekorda je zajebancija, sve ostalo je tačno, ali je tačno i da je Kalinjin u izvesnom smislu streljan i to u TV seriji „Sin oca naroda“ koju ovih dana po drugi put gledam iz terapeutskih razloga, kažem „terapeutskih“ jer dok je gledam sve mislim – slava Bogu što i ovde nije tako, a moglo bi biti – ama što je duže gledam sve češće pomišljam da će i ovde skorih dana biti tako.

Serija prati život i delo Staljinovog sina, Vasilija, a epizoda streljanja događa se usred Otadžbinskog rata, u avijatičarskom puku kojim komanduje Vasja Josifovič. Posle jedne uspešne akcije, piloti se na čelu sa Vasjom isponapijaju, a komesar (koji se samo pretvara da pije) Vasjinom drugu Serjogi spočitne da je loš strelac.

Osokoljen visokim drugarstvom i đavolovim dubarama, Serjoga se tu uskurobeca, maličice i napuši komesara, pa da bi ostatku eskadrile i politkomu dokazao da je odličan strelac, uzme sa astala bajatu „Pravdu“, pokaže snimak oborenog nemačkog aviona i kaže – sad ću sa deset metara pogoditi kukasti krst na avionskom repu.

Rečeno, učinjeno. Serjoga onako naćefleisan vaistinu pogodi sred sredinu kukastog krsta, komesar pogleda probušenu „Pravdu“, morade da povuče reč, ali – viđi vraga – slučajno okrete novinčine i ugleda jeziv prizor: metak koji je na poslednjoj strani pogodio kukasti krst, na naslovnoj je prošao kroz čelo tavarišča Kalinjina.

Treba li reći da je NKVD Serjogu iste noći odveo „tamo gde treba“ i da je Vasja, svemoćni sin oca naroda, imao sila muke da posle mnogih peripetija i urgencija Serjogu izbavi streljanja, ali ne i prekomande u takozvanu „kažnjeničku četu“, neku vrstu odloženog streljanja. I sve to strogo po zakonu. Pucati, naime, u novinsku sliku visokih rukovodilaca – namerno ili ne, sasvim svejedno – u SSSR-u se smatralo krivičnim delom atentata na visokog rukovodioca i sobom povlačilo kaznu smrti streljanjem.

Pravna pouka. Budući da Corax nije streljan zbog krivičnog dela crtanja Najvišeg Rukovodioca, nego je, pretpostavljam, kažnjen samo pljuvačinom po beogradskim „Pravdama“, možemo „s ponosom“ reći da je ono što je u SSSR-u četrdesetih godina XX veka bilo tragedija, u Srbiji XXI stoleća samo farsa. Ali imajte na umu da je i marksizam pretrpeo uticaj srpskih posebnosti, pa dok se u ostatku sveta istorija najpre dogodi kao tragedija, tek potom kao farsa, u nas – jebo ti nas – najčešće biva da se prvo zbude farsa, tek potom tragedija.