Pošteno me je nasmejao predlog DSS-a da se uvede porez na šund, a do smehotresnih suza me je dovela opaska Ljube Živkova da bi u slučaju da predlog DSS-a prođe, najveća žrtva oporezivanja bio upravo DSS. Mada – mrtva je trka. U Srbiji gotovo i nema političkih stranaka čije se delovanje ne zasniva na otužnoj mešavini šunda i kiča. Svojevremeno, za Miloševića vakta, ovdašnji dilberi su ukačili da šund i kič mogu biti veoma korisni kao opijum za narod. U to smo doba imali i „levi“ i „desni“ šund i kič – ne zna se koji je bio gori – ono što se zna jeste da je lavina prostaštva, zapenušanosti i sladunjavosti (ide to jedno sa drugim) opustošila srpski kulturni prostor, uništila podjednako i selo i grad, a zemlju pretvorila u ogromnu Kaluđericu.
Ipak, ondašnja se elita uzdržavala silaska među performere šunda i dranga. Ukus Miloševića i njegove ekipe se, ako dobro pamtim, vrteo oko „Legendi“ (tako li se zvaše) i sličnih bednova, mada su se pisanija drugarice Marković odlično uklapala u ambijent.
Onda je nama naša borba dala Fiškala, pa je cela stvar krenula dalje nizbrdo. Poznavanje Guče, svadbarskog kupusa i zurlanja postalo je inicijacijski obred u misterije srpstva, a Fiškal se lično pojavio na nekakvom novogodišnjem panađuru pred skupštinom i cupkao pod nogama Cece Ražnatović. Videlo se, međutim, da čovek ne zna kafanski i panađurski red. Umesto da skoči na binu i ugura Ceci 500 evra u dekolte, Vožd je delovao odsutno, uprkos tome što ga je folk diva nazvala „dragi premijer“. E, tu sam se štrecnuo. Sve mi je to pomalo ukazivalo na mogućnost da i mi dobijemo „dragog vođu Kim Džong Ila“. Kasnije, kad je „dragi premijer“ podneo ostavku – svetao primer, moram reći – i kada su na političku binu (bolje je to tako zvati nego „scena) nahrupili evrointegracionisti, pokazalo se da ni oni nisu s raskida da zađu pod šatru i da na svadbama – kako se to kaže u užičkom kraju – „zabace šajkaču za vrat“. I sad – ni luk jeli, ni luk mirisali – eto dssovaca sa programom kulturnog preporoda. Procunjah malo internetom da se upoznam sa idejama narodnjačkih inženjera duše, kad tamo – sve majka do majke invencije. „Kultura mora baštiniti sve tradicionalne vrednosti“, trabunjaju kulturtregeri, „formirati vlastiti refleksivni sistem vrednosti u odnosu na vlastitu stvarnost, drugim rečima, mora svedočiti o svom vremenu. Kultura mora biti, ne samo odnos između stvaraoca i konzumenta, nego mora postati način života, komunikacije, mišljenja. Dovoljno posebna sa negovanom svešću o vlastitoj posebnosti, dovoljno pojedinačna i osobena da bi mogla biti opšta i dovoljno otvorena da trpi neophodnu količinu dragocenih uticaja.“ Naročito mi se dopalo ono o „formiranju vlastitog refleksivnog sistema vrednosti u odnosu na vlastitu stvarnost.“ Možda su hteli da kažu „fleksibilnog sistema vrednosti“, pa se potkrala štamparska greška. Ne mogu bez vlasti i bez vlastnosti ni kada se o „refleksivnom sistemu vrednosti“ radi. Koji je, uzgred rečeno, ovde odavno na snazi. Pa mi nije baš jasno šta dssovci hoće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
