Pu, malera, opet me uhvati neprejebivac na delu, ustanovi u prolazu da se sajamska pojavnost moje malenkosti bitno razlikuje od moje pojavnosti na slici iznad Famoznog, ma šta kažem – razlikuje; „dotični“ (tj. ja) – piše izvesni „e sad“ – „izgleda upravo suprotno od fotografije koju je zapandrčio iznad svoje rubrike“.
A zašto je to tako, zašto izgledam suprotno od fotografije“ i zašto poturam „lažnu sliku o svom liku i delu“, možete – poučava „e sad“ – pročitati u Filozofiji palanke ili znatno udobnije u (nekakvom) Imaginarijumu“.
Uhvaćen na nedelu poturanja lažne slike o svom liku i delu, najpre posumnjah da me možda „e sad“ nije zamenio sa Matijom Bećkovićem, koji se takođe smucao po sajmu, ali odmah odbacih tu sumnju jer je Matija u svim vremenima istovetan svim svojim slikama i to do mere da ne znaš gde počinje slika, a gde završava Matija.
Dokonah na kraju da „e sad“ srpskom narodu i senatu obznanjuje da sam omatorio, da se slikom iznad Famoznog lažno predstavljam kao mladić, a da u stvarnosti izgledam „upravo suprotno“ od slike koju „poturam“ javnosti.
Nakon što sam to dokonao, zapitah se šta dilber „e sadovog“ kalibra uopšte radi na Sajmu knjiga, a onda se opsetih da je Sajam knjiga prepun takvih, formalno školovanih dilbera kojima je u suštini mesto na vašaru u Rumi i koji se na Sajmu knjiga – iako izgledaju suprotno – ponašaju kao na vašaru u Rumi, što će reći da na podobije svog askurđela, podnarednika, osluškuju ko psuje kralja i istražuju ko na sajmu ne izgleda kao na slikama u novinčinama i na koricama knjiga.
Smeo bih se opkladiti u 50.000 sendviča da „e sad“ nije nikakav radikal ili esenesovac, da se, verovatno, zdravo ibreti nad popularnošću Kijinih memoara i Šešeljevom sveprisutnošću na sajmu, da, nadalje, misli da je bogznakakav Evropljanin, da zaslužuje „bolje“, da je uvek u pravu i da se zdravo čudi kako – uprkos svemu tome – stalno dobija karu.
Ostavimo po strani glavne linije fiktivnog razgraničenja Prve i Druge Srbije – ko ima više zuba, ko sluša rok, ko Cecu, ko (laže) da čita Kiša i Pekića, ko pak čita Matiju i Ćosića – zavirimo li ispod toga, brzo ćemo ustanoviti da je, svim razlikama unatoč, psihološka matrica Prve i Druge Srbije, Kitaj Goroda i Euromahale apsolutno ista.
Višekratno sam ovde opisivao tu matricu, ali hajde da obnovimo gradivo. To vam je matrica takozvanog dupliciteta, iliti narodski rečeno – spolja gladca, a unutra jadca, prevlast „duhovne vertikale“ guzice, dominacija sitnodušja i sitničavosti, paranoičnog i paničnog straha da će joj neko nešto „poturiti“, da će se lažnom predstavljaču neko lažno predstaviti i da će levom mudu neko uvaliti mudo umesto bubrega.
Ali i tome ima leka pa ću – ako me Bog poživi – na sledeći Sajam knjiga poslati sliku iz Danasa, pa kad me onako mladog i lepog skole devojke, kad bude eeeee, e onda neka „e sad“ crkne i pukne od muke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
