Tanak utisak

Osim, dakle, Panovića gosti su bili sevastokrator Vučić i bivši prezidencijalni sovjetnik, koleški asesor Nebojša Krstić. Odmah idemo u središte stvari: kakav mi je utisak? Tanko, dame i gospodo. Vrlo tanko. Počelo je kurtoazno, po protokolu, sa mitološkim Kosovom i već pomalo mitološkim mlekom, a onda se sve sunovratilo u klasične dubine srpskog političkog trangefrangeraja. Smućkaj pa prospi. I pročaja.

Neću da ipak kažem da nema i nekih promena. Pre dvadeset godina isti akteri bi (ne nužno i iste ličnosti, ego „političke opcije“) siktali jedan na drugoga, čupali se za kose, padale bi uvrede, a sada, sada je – izuzimajući neizbežne povremene dubare – sve umiveno, sve civilizovano, sve na note, sve na „gospodine“, tako da bi nepristrasni posmatrač (onaj naš, s Marsa) morao doneti zaključak da je Srbija jedna vrlo civilizovana i uspešna propala država. Meni recimo Vučić sve više liči na budističkog monaha koga je samo loša karma iz prethodnog života nagnala da se bavi politikom, dočim je, s druge strane, Krle zadržao isti onaj uvek-biti-iznad situacije cool imidž zbog koga je DS ograisala. Da, da, mi smo neistomišljenici, ali podržavam neke poteze. Panović, opet, taman nešto da zausti, Olja mu uskače u reč. Šta da se radi? Panović je čovek nepartijac. Ionako je pozvan u emisiju u svojstvu peacekeeping force-a. Ako stvar, daleko bilo, krene po zlu.

Na kraju, usledila je uobičajena revija bolida koji se javljaju da bi nama (a i sebi preko televizora) uživo saopštili svoja sumanuta smatranja. Sve u svemu, idilično, mirno nedeljno veče u Budalistanu. Ratne sekite su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan – nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo? Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje. A kako, e – to je već filozofsko pitanje na koje omiljeni Vučićev sociolog, Maks Veber, nije u stanju da odgovori.