Teorija katastrofe

Uočio sam, dakle, da se u svetu – sledstveno i u Srbiji – iznenada javljaju periodi – nazovimo ih provizorno – povišene katastrofičnosti. Guzeljaju svet i Srbija neko vreme svojim grbavim, ali koliko-toliko uhodanim tokovima i odjednom – cap – avioni naglo počinju da padaju s neba, belosvetski manijaci se kao po komandi laćaju automatskog oružja i osipaju paljbu po nedužnim prolaznicima, naši patrioti žestoko prolupaju, a saobraćajke, saobraćajke bolje i ne pominjati. Evo pre neki dan vidim u novinama krajnje čudnu sliku – u Beogradu se otvorila zemlja i progutala automobil. Pre toga – takođe sam to video u novinčinama – zemlja se otvarala na raznim stranama sveta. Ne bih rekao da je to dobar znak. Ali neću da se mešam u posao proroka apokalipse sa Tajms skvera.

Kao i moj nedostižni uzor, Vasa Pelagić, i ja sam sklon utilitarističkom gledanju na stvari i smatram da – uprkos periodima povišene katastrofičnosti – nisu baš sve katastrofe neizbežne. Naročito ne one saobraćajne. Kad se zemlja otvori i kad te proguta zajedno sa autom – to jeste viša sila, ali nisu sve sile više. S nekima se možemo izboriti. Samo ako hoćemo i ako se malo potrudimo.

Slede, dakle, novi saveti mladim vozačima, najčešćim žrtvama letnjih saobraćajki, mada ne bi bilo zgoreg da i oni stariji utvrde gradivo. Savet prvi, najvažniji, a ujedno i najmanje prihvatljiv za većinu mladih vozača – na automobil nipošto ne gledajte kao na fensi stvar, statusni simbol ili moćni mašinu, nego ga smatrajte najcrnjim neprijateljem na čijoj grbači treba da stignete iz mesta A u mesto B. Jeste auto neživa stvar, ali, fakat, uopšte ne izgleda neživo – sam ide, pušta zvukove, svetli, trepće i – što je najgore – sve vreme pokušava da vas ubedi da je njegova snaga ujedno i vaša snaga. Nemojte mu verovati, naročito ne kad počne da vas ubeđuje da dodate gas. Tad ga obavezno smanjite. Tako ćete izbeći mnoge probleme, tvrd vam stojim.

Naročito ne verujte automobilima prestižnih marki. Ta sorta – dok ste unutra – deluje nedodirljivo, nesalomivo, nepobedivo, ama sve je to samo najobičnija plastika i lim. Ti nabudženi automobili na putu ne podnose nikoga ispred sebe, a po pravilu to ne podnose ni njihovi vlasnici i vozači, pa šta da vam pričam – eto belaja. I – uopšte – nemojte žuriti, jer tamo gde idete nije ništa bolje nego onamo odakle ste krenuli. Ima i usput zanimljivih mesta. Zastanite negde, popijte kafu u drumskoj mehani, znate kako se kaže – ko žurio, vrat slomio.