Titograd protiv Titograda

Nekako mi se čini da je bio iskren. Nije dobro za jednu državu da je drugim državama svejedno je li državin ambasador u drugodržavnim prestonicama ili nije. U koliko-toliko razumno uređenim svrha politike i diplomatije je postizanje nekog po zemlju korisnog efekta i cilja; kakav je bio efekat, kakav smisao povlaćenja Zorana Lutovca, bolje je da ostane nejasno. Ako su naši vojvode i serdari hteli da spreče već učinjeno crnogorsko priznanje Kosova, u tome nisu uspeli. Ako su hteli da Podgorici pošalju neprijateljsku poruku – ni u tome nisu uspeli. Poruka je odavno poslata. I Đukanović i Vujanović i vrapci znaju da se, osim među marginalcima, u Srbiji crnogorska samostalnost ili ne priznaje ili se potcenjuje. Srećna okolnost je da Podgorica nije u Južnoj Americi, inače bi se Lutovac dobro naputovao. Ovako – štednje radi – može da otvori ambasadu na Zlatiboru, tačno na polovini puta, pa da po potrebi očas skokne u bivši (Podgorica) ili u večiti (Beograd) Titograd.

Ajde sad što se blamiramo pred Crnogorcima. Iako smo dve države, još uvek smo naši, brzo će se to izgladiti uz kaštradinu i vranac pro corde. Nije zgodno što sve to posmatraju (i beleže) i druge akreditovane bašelčije, među njima i one iz ne baš nam naklonjenih zemalja. Mora da, ćaskajući onako neformalno, zaključuju da serdari u Beogradu uopšte ne znaju šta rade. Sve im to liči na uspaničenu stjuardesu koja u avonu bez pilota nasumice pristiska dugmad i povlači ručice u nadi da će nabasati na spasonosnu komandu. Iako sam serdarima naklonjen i iz razumljivih razloga pristrasan – i ja zaključujem isto: Spoljna politika države Srbije odista se ne vodi na osnovu racionalnog i realističog plana, nego na temelju afekata. Na stranu to što su usled čestog ponavljanja afekti izgubili na uverljivosti – sumnjam da se iko u Podgorici potresao zbog povlačenja srpskog ambasadora – mnogo je lošije što politizovana afektivnost ukazuje na jako loše stanje duha u vladajućoj koaliciji, u vladi i u predsedništvu. Rekao bih da je to duh pritajenog nasilništva, nasilnog liderstva i potpuno neutemeljene osionosti. Tako bi se naša spoljna politika, ako uklonimo neizbežnu frazeologiju, mogla svesti na sledeći tok misli: „Ima da bude kako mi hoćemo i tačka. Nećemo više ratovati jer nema ni rane ni džebane, a ni „nacionalnog konsenzusa“. Ali zato ćemo svima pokazati da se Srbija saginjati neće, a u međuvremenu ćemo pritiskati dugmad i povlačiti poluge, pa ako Bog da – pogodićemo ono pravo. Onda će se Crna Gora vratiti u neku novu Jugoslaviju. A Albanci će ponovo strugati drva i raditi ono što im mi kažemo.“ Nevolja je u tome što taj tok misli sasvim lako mogu dešifrovati u Briselu, Moskvi i Vašingtonu. Iz kojih se ambasadori ni pod razno ne povlače. Valjda zbog udaljenosti. Evo, čitam da slovenački predsednik očekuje da se na nekom čapraz divanu u Ljubljani Tadić Sretne sa Sejdijuom. Toplo bih preporučio prezidentu da to učini. Bez kompromisa nema rešenja Kosovske enigme. A kompromisa nema bez komunikacije. Hajde da zamislimo nemoguće, Sejdiju, recimo, hoće natrag u Srbiju, a predsednik Srbije neće sa njim da razgovara.