Afera sa Tomičinim izdajničkim hirurškim zahvatom koji je, da stvar bude gora, obavljen u srbomrzačkoj Nemačkoj, kako vidimo ne jenjava. Toliko se megabajta straćilo na tu aferu da se lako može dogoditi da cela stvar u istoriji (ovde je sve istorijski događaj) završi kao „Operacija diskus hernija“. Mnogi su mi čestiti građani nabili na nos podršku Milosavljevićevom pravu da se operiše gde hoće, kako hoće i koliko hoće.
Ali ja ne odstupam. I dalje smatram da ministar zdravlja ima pravo da se leči na kome mu god mestu drago. I dodajem: palamudnjava o nepoverenju u „naše“ zdravstvo i u „naše“ lekare jeste odvratna srbokomunistička matrica. Prosto sam prisiljen da spadnem na prekoplotaški nivo i da upitam državnike zbog čega se, kad su tako veliki patrioti, ne voze u blindiranoj „zastavi 10“? Nerazumljivo mi je medicinsko rodoljublje koje ovih dana ispisuje panegirike srpskom zdravstvu kao da tu, pre nekoliko dana, Biljana Kovačević-Vučo nije umrla od sepse (komplikacije karakteristične za XIX vek) i kao da svake godine ne čitamo o raznim smrtnim slučajevima, posledicama lekarskih grešaka, pogrešnih dijagnoza i instrumenata zaboravljenih u stomacima. O nakrivo zaraslim prelomima da i ne govorim. Ne zaslužuju pažnju. Glava u takvim prilikama obično ostane na ramenima.
No, samo nek je „naše“, pa kakvo je takvo je. Ni na to nemam naročitih primedbi. Kao religiozan čovek čvrsto sam uveren da dužinu života određuje Gospod bog, a ne neki hirurg ili internista. Idem čak tako daleko da bih bio spreman da lično operišem Tomicu Milosavljevića, samo da je hteo. Mistifikuje se ta hirurgija. Dam čoveku epiduralnu anesteziju, uzmem priručnik, pacijent pri svesti, pri tom lekar, nema sumnje da bismo uspeli da rešimo problem. Dobro, ne bi bilo kao u Nemačkoj, bilo bi invazivnije, bolnije, ali bi rodoljubi bili zadovoljni. Ideal ćosićevske zadružne Srbije, dovoljne same sebi, bio bi u neku ruku ostvaren. Ne lezi, međutim, vraže.
Popečitelj Tomica se oporavio, pridigao i stao da daje intervjue u kojima pravda svoj nepatriotski čin. Portparolka mu govorila jedno, on govori drugo. U Vremenu priča jednu priču, u Blicu pripoveda suprotno. I ponavlja: Ostavku neću dati. To će, bez sumnje, doliti ulje na tihu vatru endemske orijentalne zlobe i zavisti uvijenih u borbu za opštu stvar. Jer, tvrd vam stojim, operaciona halabuka nije podignuta zbog toga što se Tomica operisao u Marijenbadu, nego zato što su šuše ukačile da je popečitelj u stanju da izdvoji petnaest hiljada evra za lečenje u inostranstvu. Kužeći u kom grmu leži zec, Tomica nas uverava da su „nemačke kolege“ iz esnafskog saosećanja rešile da se odreknu svog honorara, što sumu drastično smanjuje, mada ja lično veoma sumnjam u to. Ne radi se tako u Germaniji. Niti treba da se radi. Niti je, dok se medicinom bavio, Tomica radio džabe.
Čitava afera je zapravo još jedna erupcija plemenskog kolektivizma i – nezavisno od ishoda – pokazuje koliko smo mi zapravo daleko od demokratskog i građanskog društva u kome ne zakoni nego pristojnost nalažu da se nos ne zabada u tuđe sobe, stvari i tanjire, sve do momenta kada sobe, stvari i tanjiri ugroze privatnost drugih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
