U Krležinoj koži

… nakon što, pretpostavljam, poskupi još jedno dva-tri puta – ponosno (a da kako drugačije) zavijoriti srpski magabarjak. Neće se, međutim, na tome stati, nego će na „strateškim“ mestima prestone kasabe, a možda i po viđenijim palankama u unutrašnjosti, biti vozdignuto i svečano pušteno u rad još subjarbola, tako da će nekoj budućoj vlasti preostati samo da na jarbole zapandrči jedra, pa da Srbija konačno i tehnički zaliči na ono što već odavno jeste – brod ludaka.

Kako se obavestih iz Danasove rubrike „Komentar“, Visoki Jarbol je u trenutku kada je pala visoka odluka o njegovom vozdviženiju, trebalo da košta 200 miliona RSD, ta suma je za nekoliko meseci narasla na 360, da bi ovih dana skočila na čitavih 406, ako se ne varam, a ako se i varam nema veze, tvrd vam stojim da ćemo ga u konačnici svi mi džumle mnogo skuplje platiti, ne mislim samo na trošak u RSD.

Možda se neki od vas – strahujući da ne budu proglašeni za antisrbe i autošoviniste – u dubinama svojih intima pitaju, a da kakva je svrha tog jarbola? Uncle Bas će vas rado prosvetliti: da bi državnici serbski mogli da se (o trošku svih nas) kurče kako su vozdigli „najviši jarbol na Balkanu, kakvog niko u okruženju nema niti će imati što Srbin imade“, svejedno što takvu skalamerije niko nema zato što nikome i ne treba.

Onomad napisah da je jadan nacionalni identitet koji se temelji na šajkači, ajvaru i ćevapčićima, danas tome dodajem da je još jadnija državnost koja se dokazuje visinom jarbola, koji će, ruku na srce – osim gorepomenute, besmislene – ipak imati i određenu upotrebnu vrednost. A evo i kakvu. Praznina stomaka poklonika visokog jarbola, a nije ih malo (ni praznih stomaka, ni poklonika) biće kompenzirana punoćom srca pri pogledu na visoki barjak nad kojim će, u brišućem letu, leteti čelična krila naše armije – po skupe pare isprošeni MIG-ovi 29, na čelu sa Aleksandrom Drugim Vulinom.

Kad god se, međutim, u gnevu osvrnem na (pre)skupi megajarbol, ne mogu a da se ne setim onih kartonskih Terazija na Novom Beogradu, izgrađenih za demokratskog vakta da bi se Novobeograđani – kako sam to u zajebanciji postavio – obučavali za snalaženje u lavirintima Starog grada.

Šta je drugo, pitam ja vas, visoki megajarbol, nego „brža, jača i bolja“ verzija kartonskih Terazija, smišljenjih, kao, uostalom, i jarbol, ne da bi služili nekoj svrsi, nego da bi napunili džepove idejnih tvoraca (svih boja) i njihovih pridvornih preduzimača. Priča se da je Krleža nelagodu svoje ratne situacije ovako objašnjavao. „Ako odem u partizane“ – govorio je Fric – „za glavu će me skratiti Đido (Milovan Đilas, prim. a.), a ako ostanem u Zagrebu, doakaće mi Dido (Kvaternik). Čini mi se da smo svi mi u Krležinoj koži.