Uključenje u polemiku

Čim sam se kurtalisao političke bede, dibidus sam šljonuo, a spičila me i diskus hernija. Tako je to, uvažajemi publikume. Život je nekom majka a nekom maćeha. Šta da se radi. Da se piše, kolumna! Eto šta!

Podaleko od očiju šire javnosti, na sajtu Peščanika, zapodenula se (u nekoliko nastavaka) interesantna polemika između Dejana Ilića i Mijata Lakićevića. Koliko sam ukačio stvar, Dejan Ilić smatra da je stvar u Srbiji uprskao neoliberalizam (ma šta to značilo), a Mijat Lakićević drži da Srbija nije videla ni “n” od neo, a još manje “l” od liberalizma i da su motku zasrali tradicionalisti. Sklon sam da se priklonim Lakićevićevom mišljenju. Na prvom mestu zato što (pre)česta upotreba pojma “neoliberalizam” uopšte ne znači da ga u Srbiji ima, makar i u tragovima, kao što ni letnje reportaže o drekavcima za ozbiljan svet nisu dokaz postojanja tih tabloidnih stvorenja. Može biti da je moj drug Dejan žalosne manifestacije ovdašnjeg zulukapitalizma isuviše olako povezao sa neoliberalizmom, pa ga upućujem na kapitalno delo berberbaše Nićifora Niknovića „Žizniopisanija moja“, iz koga će se iz prve obavestiti da je kodža Miloš povremeno postupao baš onako, neoliberalno.

Uopšte uzev, Srbija je – kao i sve zemlje u večitom razvoju – veliki uvoznik zapadnih političkih doktrina, što uopšte ne znači da je bilo koja od tih doktrina ovde uhvatila korena izvan skučenih granica takozvane akademske zajednice. Ovde, dame i gospodo, ništa ne hvata korena, valjda nema potrebe da u vezi s tim zalazim u sitna crevca. A liberalizam je, da kažemo, doktrina koja je i u tako žestokoj konkurenciji u Srbiji imala najmanje šanse.

Ali protivnik srpskog liberalizma nije nikakav srpski tradicionalizam, kako bi se to na prvi pogled moglo učiniti i kako to “tradicionalisti” vole da predstavljaju, jer u Srbiji – osim nacionalizma – u stvari i nema nikakve tradicije, što je stvar koju je uočio još Slobodan Jovanović, a na koju nas je Lakićević podsetio. Imajući to na umu, deplasirano je svako ibrećenje nad svojevremenim usponom Slobodana Miloševića, koji je svoj tradicionalizam platio glavom, dok su se ključni “tradicionalisti” po običaju izvukli nekažnjeno. Mi, ljubezni publikume, jednostavno, nismo imali izbora. Ali zato imamo izbore u martu.