Ulaz tuge i sećanja

…čisto da vidim šta ta divna stvorenja rade, šta sanjaju i o čemu bulazne i tu naiđoh na smatranje određene Anastasije Marković koje me navede da militarni esej odložim za sutra, a da se danas pozabavim drugim stvarima, videćete kojim.

„Izgleda da jedini ti nisi čitao šta piše Janković, ex zaštitnik“ – obraća mi se Markovićeva istim onim neposrednim, „srpskim“ tonom koji je davnih dana naveo dobro naćefleisanu legendu drevne užičke boemije, Neša Kljaku, da, prelešćen prisnošću ophođenja, jednu (psihološki) sličnu damu priupita „jebah li ja vas, gospođo“. Nakon što mi je na nos nabila nenačitanost, Anastasija je krenula da me rezili zato što sam – dajući onomad Zorannah Mihajlovićevoj besplatan bezbednosni savet da izbegava vladin ulaz iz Miloševe – počinio težak prekršaj euromahalskog reda i morala.

A kakav – e to neka vam kaže Anastasija, njom samom. „Što se tiče ulaza iz Miloševe“, glagolji (verovatno mlada) dama, „to bi trebalo da bude ulaz tuge i sećanja, a ne sprdnja sa mestom ubistva Zorana Đinđića, razmisli malo kada želiš da budeš duhovit.“ Nemadoh kud, poslušah Anastasijin savet, malo porazmislih i nakon razmišljanja odlučih da i dalje budem duhovit jer, znate šta, od duhovitosti nema boljeg leka protiv potopa pretenciozne, pompezne tupoumnosti svih Srbija i svih boja, koji polako poprima biblijske razmere.

Parafraziraću sada onog anonimnog genija koji je – videvši gde je budalaština napisana – ispod parole „ovo je velika Srbija“, dopisao „ovo je pošta, budalo“, pa ću i ja još jednom napisati da ulaz u vladu može biti i treba da bude samo ono što jeste – ulaz u vladu – a ne mesto opskurnog (pride isfoliranog) neopaganskog kulta i lažno sakralizovano mesto zločina koje do u nebesa uzdiže očemernost, a zaklanja zločin.

Razmotrimo malo taj joint venture dvaju starih srpskih zanata, podnaredničke psihologije i seljačkog konceptualizma, čisto da nam bude – ako ne lakše – a ono bar malo jasnije zbog čega se već vekovima davimo u ovoj septičkoj jami. Problem je je u suštini jednostavan – njegova nerešivost i jeste u njegovoj jednostavnosti – i svodi se na sledeće: stvari se uporno ne nazivaju njihovim pravim imenima, s vremenom ono što jeste (prividno) postaje ono šo nije, a ono što nije (takođe prividno) postaje ono što jeste, povik „živeo kralj“ počinje da znači „oću mindže“, ogroman značaj se pridaje apsolutnim beznačajnostima, nebo se svlači na zemlju, zemlja se podiže na nebo, pa se tako Velika Srbija u konačnici svede na poštu, a ulaz u vladu se uzdigne na „mesto tuge i sećanja“ iz koga nema izlaza.