Ulica Đilasova

Pretpostavljam da je u obrazloženju napisano da bi se time „ispravila još jedna istorijska nepravda“. Nemam ništa protiv iako ne spadam među poštovaoce lika i dela velikoga revolucionara i još većeg disidenta. Za razliku od srpskog demokratskog mejnstrima, ja uopšte nisam – niti sam ikada bio – fasciniran Đilasovom revolucionarnom i disidentskom karijerom. Nije to, cenjeni publikume, bio nikakav big dil. Duvao je dugo Đido sa Titom u tikvu, i to iz sve snage, a onda je jednog dana tikva pukla, pa je došlo do takozvanih desnih skretanja sa svim (predvidivim) posledicama. Ne tako teškim, kako to predstavljaju Đilasovi apologeti, jer je, samo desetak-petnaestak godina pre nego što je zglajzao, Milovan zbog istih tih skretanja, u istom, Titovom društvu, partijske drugove postavljao pred zid.

Jednu stvar Đilasu ne sporim, a to je hrabrost. Nije, fakat, imao nijednog objašnjivog razloga da muti vodu. Bio je vrlo visoko pozicioniran u nomenklaturi komunističke Jugoslavije, mnogi su smatrali da će posle Tita upravo on biti Tito, ali, eto, Đilas se uskopistio, kukuriknuo pre vremena, pa je promptno utamničen. To utamničenje mu je donelo svetsku slavu. Zasluženu, moram da kažem, jer je Đilas bio jedini stvarni jugoslovenski disident. Nešto kasnije mu se pridružio Mihajlo Mihajlov. Svi potonji disidenti – utuvite ovo – bili su najobičniji foliranti a – u većini slučajeva – i saradnici Udbe. U tom smislu Đilas zaslužuje ulicu. Ali zaslužuje je i Mihajlo Mihajlov.

Ja sam u mladosti pročitao gotovo sve što je Đilas napisao i ni u mladosti nisam bio fasciniran pročitanim, naročito ne Đilasovom izveštačenom i isprazno pompeznom prozom. Lepo je negde Pekić u svojim dnevnicima opisao tip komuniste koji se presaldumio. Kuražni, dakle, komunistički dilber u jednom momentu shvati da između komunističke teorije i prakse zjapi povelika provalija, pomisli da bi se to moglo drugačije urediti, ali šta? Mozak jednom spržen balkanskom varijantom marksizma jednostavno ne može da razmišlja nikako drugačije nego marksistički. Đilas je bio inteligentan i pismen čovek, pa je – za razliku od nekih svojih saboraca – vešto prikrivao marksističke korene svojih misli, ali je – negirao to on ili ne – zauvek ostao marksista. Za razliku od druga Tita, koji nikada nije bio marksista. U javnosti – da, ali u duši ne. Bogato životno iskustvo (naročito godine provedene u Moskvi) naučilo ga je da je sve to luk i voda. Da ne dužim. Glasam da se Đilasu dodeli ulica. Možda je najbolje da to bude ona u kojoj je i živeo. Palmotićeva!