Uljana psihoza

Sad bi neka naša Marija Antoaneta mogla reći: „Pa šta, neka koriste motorno ulje.“ Dobro, manje-više svi znamo da su u pitanju neke prolazne muljavine i marifetluci i da će ulja uskoro biti toliko da se cenjeni publikum može mazati po dupetima. Mene drugo nešto zabrinjava: psihoza. Bliska istorija nas uči da kad god vidiš stampedo u prodavnicama, a to nije pomama za jevtinim televizorima i DVD plejerima nego jurnjava za brašnom i zejtinom – ta stvar ne izlazi na dobro. Tako to kreće. I svi znaju da je tako. Pa opet, malo se ko uzdrži da ne stane u red ne bi li se za sva vremena obezbedio sa par litara ulja. Naravno, nije sada ni izbliza isto kao devedesetih, pa se malo možemo i našaliti. Ova nestašica je ipak pojava nalik onim pojačanim podrhtavanjima zemlje, na osnovu kojih seizmolozi nagađaju da li će biti zemljotresa. Ali nije sa sa tim šaliti. Setite se: uvek kada nestane brašna i ulja, eto ti ga niotkuda neki dobričina, neki vožd, koji se pojavljuje u ulozi brašnenog mesije, pravi jezive pičvajze po kući i oko kuće i uživa plebiscitarnu podršku mase do neba zahvalne za kilo leba i flašu zejtina. Još uvek je u ovoj zemlji podosta onih koji ne mogu da se pomire sa stanjem redovnosti i koji dobru snabdevenost prodavnica vide kao izdaju srpstva. Da stvar bude crnja i gora, i moj mentor za psihoze – Jego Sijatelstvo – nije s raskida da šuruje sa takvima. Neki naši zajednički prijatelji ga brane govoreći da je to mudra taktika, a ja im kažem da je to ćorav posao, jer je kod zejtin-efendija sve suva strategija.

Koja bi možda mogla i da rezultira večnim vraćanjem istog. Evo, svih dvadeset sedam zemalja EU našlo zajednički jezik, jednoumlje zavladao Evropom, a ovde se još nagađa da li će moj mentor leći na rudu i nastaviti da taljiga evropskim putem (bez obzira na to koliko je put pun džombi i rupa) ili će širom otvoriti vrata jednom šarenom društvu šarlatana za koje su propast i rasulo vrhunski nacionalni interes. Eto ih gude i zurlaju kako Srbija mora sačuvati dostojanstvo, a prećutkuju da su Srbi u međuvremenu vaistinu postali „narod najstariji“ u Evropi, da je natalitet u dramatičnom opadanju, a mladost Srbije, tehnička i svakakva druga inteligencija, rasuta svuda po svetu. Pošto još ima nade, evo za kraj jedne šaljive, a istinite priče. Davnih godina u Podgorici, vraćajući se sa drugovima iz grada, svraćali smo u jednu zabačenu pekaru gde se pekao izvanredan hleb. Dođosmo mi tako jedne noći, a pekara zatvorena. Sve prodato, a gazda na komadu one hartije za uvijanje napisao: „Večeras više nikad neće biti hleba.“