U stara dobra vremena, u „zlatno, recimo, doba“ srpske demokratije, da bi se nekom pripretilo – ili nekoga ocinkarilo – trebalo je kupiti divit i artiju (docnije pisaću mašinu), dobro zagrejati stolicu, napisati pretnju/dojavu, otići na poštu, zalepiti marku, danas se svi ti poslovi (i to trenutno) obavljaju po fejsbucima, tviterima i komentatorlucima.

Pretnja je – nije to nepoznato takozvanoj dubinskoj psihologiji – zapravo uterivanje sopstvenog straha u tuđe kosti, a masovnost i popularnost te pojave svedoči da je Srbija zemlja ogrezla u strahove, počev od straha od promaje, preko straha od pomračenja Sunca, zaključno sa strahom od (trenutnog) srpskog tirjanina i strahom od izlaska na ulicu.

Tema naše današnje kolumne je izvođenje dokaza da je strah od srpskih tirjana isto tako budalast i besmislen kao i strah od pomračenja Sunca, za razliku od straha od promaje koji nije sasvim bezrazložan, pustite vi to, čizma glavu čuva, šubara je kvari. I pročaja. Na gornja „strahovita“ razmišljanja navela me je floskula koja se svakodnevno može čuti na protestima ili pročitati u novinčinama ( koje stisnu muda da to objave) da su – „građani konačno savladali strah“?

Strah – od čega? Šta je to tako strašno na protestnim šetnjama? Sa kakvim se to opasnostima protestanti suočavaju? Gde su nekadašnji policajni kordoni, gde ljuti policajni Krajišnici na radu u Beogradu koji umlaćuju demonstrante (tako su se protestanti zvali u prethodnoj alotropskoj modifikaciji), gde kamioni-ubice koji vijaju Vuka Draškovića po Ibarskoj magistrali, gde najavljivači egzekucija na televizorima i u Ekspres Politici, da li je moguće da su građanima strah u kosti uterale stare, anonimne, preteće srpske zanatlije u kućnoj radinosti, koje – za razliku od starih, dobrih vremena – sve češće bivaju savatavani i „procesuirani“.

Ako se možda pitate zašto vam je potrebno da uterujete hrabrost u kosti da biste izašli na ulicu i prošetali nekoliko kilometara, znajte da je to zato što ste još uvek članovi „naroda“ – doduše sa obrnutim predznakom od vladajućeg – a ne slobodni građani i što još uvek očekujete da vam slobodu donese – i poslove pozavršava – neki dobričina ili grupa dobričina, sasvim svejedno. A ako hoćete da se više ne plašite izlaska na ulicu, ne nasedajte više na obećanja tipa „dođem ti“ i „biću pošten, majke mi“ , nego zahtevajte raspisivanje ustavotvorne skupštine posle koje će biti potpisan ugovor sa građanima, a ne sa zastrašenom gomilom. U suprotnom džaba ćete krečiti. Šta to pričam – „džaba“. Skupo ćete platiti krečenje.