Konačno, prezidentove (u poslednje vreme donekle „denfovane“) ambicije da se pozicionira kao pansrpski vožd, daju skepticima za pravo da posumnjaju u čestitost zvaničnog Beograda. Čak i kad nisu u pravu. Vara se svaki onaj ko misli da je endemski džibersko-zemljoradnički imperijalizam stvar prošlosti. Jok more. Imamo, recimo, najmanje jednog Ćosićevog podoficira akreditovanog u prezidentovom savetništvu. Možda komesar na istom mestu ima i „krticu“. Ko zna. Ilegalac je to, bato. Zna sto jada.

Pijemontezi su, nažalost, hendikepirani. Stvar sa špijunskim satelitom je neslavno propala, nemaju uvid u stanje na crnogorskom terenu u realnom vremenu, pa moraju da pribegavaju low-tech tehnologijama rovarenja. Kad smo već kod satelita, saznadosmo iz Dinkićeve ispovesti u „Kažiprstu“ da je on, je li, bio decidirano protiv špiclovskog satelita, da je najurio Davinića iz stranke, da je Prvoslav još uvek redovan gost na prijemima u američkoj ambasadi (pa vi vidite), ali da je stvar zajebao notorni Koštunica. Marović i Davinić smislili rabotu, a Nepotkupljivi zataškao stvar, da ne bi kvario odnose između dva oka u glavi. Bilo je to vreme pred crnogorski referendum. Nije bilo zgodno. Šta je 45 miliona evra u poređenju sa srpsko-crnogorskim bratstvom i jedinstvom. Eto ti belaja. Na onih tri-četiri miliona evra štete od demoliranja Beograda, na Fiškalovom računu se sada pojavljuje (poslednja procena) još trideset i šest satelitskih miliona evra. A kada se (i ako se) obelodane marifetluci sa Šarićem i drugim osebujnim tajkunima, cifra će nesumnjivo narasti još više. Kako stvari stoje, ispašće da nas je manje koštala nemačka okupacija nego patriotska vladavina neodustajnog Srbobrana. Lepo sam ja govorio da u Srbiji ne treba muljati na malo. Ne plati neki veselnik, preduzetnik, vlasnik skromnog STR-a, stotinak hiljada RSD poreza, odmah komisija, odmah sud, katanac na bravu po kratkom postupku. Ali kada se milioni traće na ekspanzionističke i unionističke fantazije samozvanih i slaboumnih careva Dušana, onda to – kao patriotski čin – podleže aboliciji. I još ti zadrti demokrati nabijaju na nos: „Šta si navalio na tog čoveka?“ On je mislio dobro Srbima i Srbiji. Da nije bilo nepovoljnih okolnosti i međunarodnih zavera, sve bi bilo drugačije. U međuvremenu, dok se gomile para upumpavaju u kojekakve crne rupe, broj građana Srbije koji gladuju, bliži se cifri od jednog miliona. Crnogorcima je, zato, nešto lakše. Nema ih ni milion.