Vaseljenski sabor u Guči

Evo ga, zagrajaće zakleti borci za identitet, nenarodni element. Mondijalist. Sorosev plaćenik. Vaistinu, smeta li meni nešto u saboru blagorodnih trubača, smatram li da je nešto trulo u Guči? Daleko od toga. Doduše, nikada tamo nisam išao – druga me muzika zanimala – ali sam ponekad, u izvesnim raspoloženjima, voleo da poslušam poneku gučansku numeru. Ima tu energije, ima tu ritma. I tako je to teklo sve dok se na jednom saboru, pravo iz zemljanog lonca kupusa sa suvim mesom, nije pojavio Čitluk Sahibija. Bilo je to one godine kada je ispalio znamenitu parolu: „Ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“!

Spočetka sam to odbijao na već odavno elaborirana Sahibijina zastranjivanja, ali tu, pre neki dan, pade mi na pamet da je čovek možda u pravu: možda Guča zaista jeste ključ za razumevanje ove i ovakve Srbije. Jer – ruku na srce – naša politička i svaka druga pseudoelita de fakto stvaraju Srbiju po gučanskom modelu. Da pojasnim: suština gučanskog sabora, zbog prirode duvačkih instrumenata, jeste prodavanje vazduha. Elem, oko tog nadasve eluzivnog elementa formira se solidna (nažalost privremena) ekonomija zasnovana na oniskim ljudskim strastima: žderanju, terevenčenju, palamuđenju, kurčenju i svim drugim bitnim faktorima srpskog identiteta kakvim ga Čitluk sahibija vidi.

Opet velim: sabor blagouhih zurlaša treba da postoji, da raste i da jača. I u vremenima mnogo solidnijim od ovih postojale su slične manifestacije, festivali i kalamburi, kao neophodni odušak za čamotinju koja kao senka prati ovozemaljsku ljudsku egzistenciju. Niko, međutim, nikada nije pomišljao da od festivala pravi političku doktrinu i nacionalnu ideologiju. Dobro, Sahibiji se to može oprostiti. Njegovim naslednicima se, izgleda, mora opraštati. Jer, kako vidimo, i ova garnitura zdušno podržava duvački identitet. Kao što zdušno podržava svaku besmislicu i besposlicu, samo ako može poslužiti za stranačku promociju i sakupljanje glasova.

U jednom dubljem smislu, postpetooktobarske hunte (sa izuzetkom Đinđićeve vlade) otišle su nekoliko stepenika niže od Miloševića u promovisanju razularenog populizma. Milošević je „radio“ na harizmi, a njegovi naslednici na tronu – u nedostatku iste – tričavu popularnost stiču puštajići na volju svakom hiru kolektivnog nesvesnog. Mic po mic, u tom srozavanju se stiglo do groteskne karikature. Evo, pre neki dan, neki sitni pljačkaš i maroder izbo neke Nemce i oteo im nakit i pare. Ali je pred sudom – intuitivno osećajući duh epohe – otpevao sladunjavu pesmu. Bio je, kaže, iritiran homoseksualnim izgledom i ponašanjem žrtava. Pa se latio noža. Da je, počem, Sahibija na vlasti, našlo bi se tu i onih koji bi rekli da je momak samo branio čast i identitet.