Vitgenštajnov sindrom

… pa tako – za razliku od Indije u kojoj postoje četiri kaste i mnoštvo subkasti – kod nas postoje samo dve koje nikako da se dogovore ko je tu braman, ko pak nedodirljivi.

I zato se ta stvar rešava na demokratskim parlamentarnim izborima. Ko na njima pobedi, taj neko vreme bude brahman; ko pak izgubi taj je parija, sa svim atributima te kaste, dakle – ološ, lopov, lažov i – uopšte – niža rasa kojoj se, istina, dopušta da živi (ako ima od čega), ali sa kojom je svaki kontakt teški haram i teška sramota, koja se – za razliku od drevnih vremena – ne spira krvlju žrtvenih životinja, nego pljuvačinom po društvenim mrežama.

Ima tu još „naših posebnosti“. Kada ovim ili onim bivšim brahmanima (bez obzira na boju) istekne rok trajanja i kada se sunovrate među nedodirljive, ne mire se ti svati lako sa novom pozicijom. Daleko od toga! Nastavljaju da bramanišu i da se kurče i novoizabrane bramane promptno proglašavaju nedodirljivima koji su se – zahvaljujući kosmičkoj nepravdi – dokopali vlasti, pa sad žare i pale.

Na ova sumorna kastinska smatranja, navela me je skorašnja afera „Slikanje Ivkovića s Vučićem“, podsećajući me, uzgred, da sam vaktile – pre neku godinu, kad sam uradio intervju sa NJim Vrhovnim (tada još u fazi Overlorda) – i sam bio u Dudinoj koži. Podigla se beše, ako se sećate, euromahalska kuka i motika, pljuštale su društvenomrežne optužbe za – nabrajam samo neke – izdaju demokratskih ideala, muljavinu, dupeuvlačenje i grebanje za ambasadorsko mesto.

A ja – što bi rekle tabloidne novindžije kad ih savataju u nekoj brljotini – „samo radio svoj posao“. Sad slušajte ovamo, turite posle prst na čelo, pa razmislite: da li je čudo – ili je možda kosmička nepravda – što po javnoj, političkoj i privrednoj sceni Srbije haraju sublunarna antropomorfna stvorenja ako se već svaki pokušaj nadarenih i sposobnih ljudi (a još je poneki ostao) da malim koracima nešto promene na bolje u ovoj državi (za šta, po prirodi stvari, moraju doći u kontakt sa aktuelnim državnicima) proglašava izdajom, dupeuvlaćenjem ili brakom iz računa.

Zvuči bezizlazno, ali bezizlaznije je nego što zvuči. Postupajući kako postupa, dakle urlatoriski, lažnomoralnopanično i šatrouzibrećeno, Euromahala i njeni šamani – umal ne napisah brahmani – doprinose takozvanoj „negativnoj selekciji“ isto onoliko, ako ne i više, koliko i selektori, jer u startu demorališu gorepomenute nadarene i sposobne da se uključe u javni i politički život. Tako to ide u ovom svetu punom neizvesnosti u kome ipak ima nekih izvesnosti. Evo, recimo, jedne, filozofski potkrepljene. „Čovek kome amputiraju ruku “ – piše Ludvig Vitgenštajn – može sa apsolutnom izvesnošću smatrati da mu ruka neće ponovo porasti.“ Pa da parafraziram. Sa ovakvim glavama (svih boja) apsolutno je izvesno da u Srbiji nikakvog boljitka neće biti.