Jeste da se, da kažemo, proslavio kao gaj, ali najrecentniji detalji iz njegove hagiografije otkrivaju da je vaktile sa istim entuzijazmom spopadao i monahinje i popadije i da je – sporadi toga – blaženopočivši patrijarh Pavle, tada episkop raško-prizrenski, bio žestoko protiv Vasilijevog hirotonisanja u vladičanski čin. Ta stvar sa monahinjama i popadijama beše dospela i pred neku crkvenu komisiju, ama iz prakse znamo da se komisije i osnivaju da bi se stvari zabašurile, pa je onaj moj vuk u slast pojeo i Kačavendu i monahinje i popadije, a Vasilije se okitio panagijom.

Nije to sve. Ima tu još koječega. Renesansan kakvim ga je Bog sazdao, vladika Kačavenda je – upravo zahvaljujući renesansnim sklonostima – prekonoć postao „bezbednosno interesantan“ za bivšu (čuj, „bivšu“, i ja mu ga dajem) jugoslovensku Udbu. Ta ustanova je, naime, volela da pod svoje skute okuplja ličnosti koje su – nazovimo to tako – nosile neki težak teret na duši, a nisu bile sklone da taj teret podele sa okolinom. Udba bi ipak – setimo se Oskara Daviča – pre ili kasnije sve doznala, a kada bi jednom doznala, ostatak posla je bio mačiji kašalj. „Operativac DB“ savata takvog čoveka u nekoj kafančini, recimo, tresne mu istinu u lice (ponekad i šamar) i saopšti mu da će sve njegove tajne otkriti široj društvenoj zajednici. Osim ako – tu je kvaka – grešnik ne pristane da dobrovoljno sarađuje sa Udbom. U tom slučaju – a gotovo uvek je bio takav slučaj – grešnik je mogao do mile volje nastaviti sa potajnim nepočinstvima. Nije Udba bila nakraj srca! Daleko od toga. Kanula bi tu i poneka kinta. Milina jedna. Em doprinosiš bezbednosti domovine, em te niko ne dira, em lepo zaradiš.

Udba je, pretpostavljam tako, savatala i Vasilija i dodelila mu operativno, ali vrlo katoličko ime, ime Pablo, pod kojim je grešni Vasilije operisao – Blic bar tako tvrdi – čitavih pola veka. Koga je odrukao, šta se sa Udbom domunđavao, to se u članku ne navodi, ali rekao bih da je i ovoliko dosta. Sve nešto mislim da bi SPC morala da sastavi još jednu komisiju i da se – zaštite oronulog ugleda radi – pozabavi Pablovim slučajem, a naročito pitanjima njegove degradacije u čin jeromonaha. Ili, čak, i niži. Nije, brate, u redu da se svetim tajnama bavi čovek koji ima mnogo mračnih tajni i koji je – da bi osigurao sopstvenu tajnost – odavao tajne drugih ljudi jednoj par ekselans ateističkoj, crkvi veoma nesklonoj bezbednosnoj ustanovi.