Vojislavlje

Čovek bi, na prvo slušanje, rekao da je „svetosavlje“ nešto drevno, ali to uopšte nije slučaj. Termin je, dame i gospodo, skovan za crkvene pojmove pre pola sata – tridesetih godina dvadesetog veka, a autorstvo se pripisuje proti Dimitriju Najdanoviću. Nema zbora, „svetosavlje“ – to baš gordo zvuči, ali se vrlo teško uklapa u pravoslavnu teologiju. Ljudi moji, pa raskol je nastao zbog otpora istočne crkve prema uvođenju novotarija. Ono jeste, pop Najdanović nije zadirao u pitanja Gospodnje trojičnosti, više ga je – da kažemo – interesovala politika koju je (sa mnogo manje uspeha) vodio onovremeni Čitluk Sahibija – Mita Ljotić. Idem, cenjeni publikume, tako daleko i tvrdim da bi Sveti Sava – da je počem fizički među nama – krajnje popreko gledao na svetosavlje. A zašto? Zato što je čvrsto verovao da pravoslavlje može biti samo to – pravoslavlje – ništa ni više ni manje, i da svi dodaci, prepravke, popravke i regionalizacije potpadaju pod ono evanđeosko upozorenje: „Ko izmeni jedno slovo…“ I pročaja. Budući da je „svetosavlje“ krajnje proizvoljna (ili još gore – samovoljna) novotarija, uopšte nije čudo što se za nepunih sto godina postojanja izmetnulo u klerikalizam i nacionalizam. Sa druge strane, monaštvo, sveštenstvo i vernici SPC vaistinu bi trebalo da slede primer Svetog Save. Može biti da bi ga i sledili, kada to – da kažemo – za ogromnu većinu ne bi predstavljalo užasan napor jer se Rastko Nemanjić uzdigao u Svetog Savu tek posle decenija najstrožije askeze. U ono vreme – ali ni sada – nema prečica za nebo, cenjeni publikume. Mogao je i Sveti Sava – da bi skratio postupak – sklepati neki zvučan termin, „svetomaksimlje“ recimo, ali bi u tom slučaju ostao Rastko Nemanjić. A šta Sveti Sava misli o svilenim mantijama, džipovima, pozlaćenim dvorima i, uopšte, sostojanijima današnjih „svetosavaca“, to će lično saopštiti „svetosavcima“. Kada za to kucne čas.