Takva su vremena došla da je i Mljenko Jergović promaknut u četničkog vojvodu. Promičbu je obavio Velimir Visković kome ranije – bar koliko znam – takve stvari nisu bile svojstvene. Doduše, Jergović podavno ima dugu kosu i bradu, što je samo po sebi sumnjivo, ali kap koja je prepunila čašu šljivovice bila je sledeća Miljenkova izjava: „O Draži sam mogao pisati jer sam razumio njegove motive. Naravno, to ne znači da o njemu mislim ni pozitivno ni negativno. Jednostavno, on je trodimenzionalna ličnost, koja je imala i svoju tragiku i motive i biografiju, sve ono što Milošević i Tuđman nisu imali.“
Fakat četnik! Ovakve reči ni Dragiša Vasić ne bi bio u stanju da napiše. E sad, ni po jada da se na Jergovića obrušio nekakav nadrndani zagrebački fakin. Stvar se malo komplikuje kada to učini Veimir Visković, čovek koji jako dobro zna šta je literatura. Nije se od njega očekivalo da je čita u ideološkom ključu, sve da je Jergović napisao panegirik đeneralu i da ga je okovao u zvezde. Što Jergović nije učinio. Književnost treba da bude prostor apsolutne slobode; može se neki roman nekome svideti ili ne svideti, ali ni u kom slučaju sadržaj romana ne bi trebalo da se meri nikakvim drugim aršinima osim estetskih.
Inače – eto nama povratka na poetiku Mirka i Slavka. Setite se, ispisnici, kako su u tom socijalističkom stripu pozitivni likovi, tj. partizani, bili nacrtani kao lepote devojke i rumene jabuke, a kako su ružni, izobličeni i degenerisani izgledali četnici i Nemci. Mirko i Slavko su, sticajem okolnosti, bili gotovo obavezna lektira i – po svemu sudeći – izvršili su veliki uticaj na generacije odrasle u SFRJ. Nikako drugačije ne mogu objasniti da se i dan danas ideološki, politički i poetički protivnici prikazuju kao Nemci i četnici.
Doduše, u vreme SFRJota, Mirko i Slavko su stajali na braniku tekovina NOB-a i socijalističkog samoupravljanja. Njihovi postSFRJotski naslednici ne haju za radničku klasu i internacionalu. Jok, more. Postkomunistički Mirko i Slavko postali su čuvari takozvanih nacionalnih interesa i svetinja. Ne idem tako daleko da tvrdim da te interese i te svetinje ne treba braniti, samo mi se čini da su za taj posao pogodniji vojska i policija. Politika, po definiciji, operiše sa stereotipima i uprošćavanjima. I to čak nije ni loše kada ne prelazi granice svog domena. Kada, međutim, metastazira i rasprostre se na sve oblasti – čemu je na Balkanu sklona – onda imamo posla sa prikrivenim totalitarizmom. Čemu smo, na Balkanu, takođe skloni. A nije da ni mi ovde nemamo naših Viskovića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
