Vaktile, u patrijarhalna vremena, činjeni su dirljivi pokušaju da se polni odnos nekako obavi, a da jebenoj stranci – da ne kažem baš koaliciji – ne uđe. Svi takvi pokušaji su završavali istovremeno i uspehom i neuspehom. Kako sad to „i uspehom i neuspehom“?
Lako, brate. Budući da je za gorepomenutu rabotu potrebno dvoje, da li je pokušaj bio uspešan ili neuspešan zavisilo je od toga s koje strane karanja se nalaziš. Čista dijalektika, do koje se, kako vidimo, majke invencije netom rođenog Saveza za Srbiju nisu vinule, jer da su se vinule smislile bi neko smislenije i efektnije ime (nomen est omen) ili, još bolje, skraćenicu – DOS je, recimo, zvučao vrlo motivacijski – i tako izbegle sličnost po zvučnosti sa blaženopočivšim Savezom Socijalističkog Radnog Naroda, organizacijom koja je u blaženopočivšem SFRJ-otu imala istu funkciju koju će u demokratskoj Srbiji imati Savez za Srbiju, a to će reći – glumatanje nekakve alternative.
No, dobro, nemojmo biti na kraj srca, zamislimo da se dve hiljade dvadeset već neke dogodilo čudo biblijskih razmera, da je Savez za Srbiju na izborima osvojio većinu poslaničkih mesta i time stekao pravo da formira vladu, pa se zapitajmo kako bi tekle stvari. Ako je neuporedivo integrisanijem i ideološki kompaktnijem DOS-u – mada je sve to bilo daleko od integrisanosti i ideološke kompaktnosti – trebalo manje od dva dana da podlegne famoznim srpskim podelama, koliko li bi – pitam ja vas – trebalo članicama (i članovima) Saveza za Srbiju da se pokarabase?
Sad će, bezbeli, iz krugova bliskih Savezu za Srbiju uslediti optužbe da navraćam vodu na vodenicu NJega Vrhovnog, ali ja bliskim krugovima skrećem pažnju da je to najobilniji podnarednički manevar i da vodu na Vrhovnu Vodenicu – i to i činjenjem i nečinjenjem – navraća upravo Savez za Srbiju. Koja to vlast – opet vas pitam – ne bi poželela opoziciju koja nudi isto u dlaku što i ona, nemajući pritom ni pendrek, ni para za poklon paketiće (desni opanci, brašno, zejtin) ni mogućnost da igra dvostruku igru, kakvu igraju SNS i koalicija okupljena oko njega.
A evo kakva je to igra. Vraćam se u petak iz grada, a na radiju u krntiji upravo idu vesti Radija Beograd 1. Jedna vest kaže da srpski barjak vozdignut na Belu kuću, da je na pomolu istorijski preokret u odnosima sa SAD i Zapadom uopšte, odmah potom ide druga vest u kojoj Vulin (uživo) srpskom narodu i senatu objašnjava da se On Vrhovni kao lav bori sa zapadnim zemljama za svaki metar Kosova, dočim ga zlobnici iz opozicije (a bogme i crkve) opstruiraju u naporima da jednom za svagda reši kosovski problem, jer ćemo u suprotnom za četrdesetak godina doći u situaciju da branimo – Vranje. Naravoučenije: ako nemaš ni štap ni šargarepu, sedi di si, jer ni za di si nisi.
Dobro ovo poređenje iz podnaslova. Ali, šta fali dobrom starom vatanju, iliti maženju, za one romantičnije? Šta je sledeće „…a onda sam je dobro izpetingovao za back pack.“ To što se tiče jezika. A što se tiče ostalog? Dok neko sa strane ne uleti lovu i pogura nove pokrete neće biti promena. A promene niko sa strane, a izgleda ni iz iznutra, tu se nerado slažem sa Basarom, ne želi. Ovaj haos na obe strane političke scene je idealan scenario, nesto kao zamrznuti unutrasnji konflikt. Treba nam neki treći put. Neka treća, četvrta Srbija. Šteta sto je prestolonaslednik onoliko smotan. Nesto razmišljam da okupim par ortaka i napravim svoju partiju. Za sada sam smislila samo ime: „Živkin Put“, tj. „Zivka’s road“ za one koji preferiraju engleski. Ime malo podseća na pesmu Frenka Sinatre i onu Genex-ovu kolekciju muških sakoa, ali ima u tom imenu i nečeg avanturističkog, što podseća na velkog Čea. Sad ću časkom da osmislim par slogana i da vizualizujem plakate za kampanju. A program? To ću lako. U hodu. Sa politbiroom, čim docekamo vaterpoliste pa se okupimo u prostorijama stranke, na ćosku kod samiške.
Фамозни „трећи пут“ смо имали с „другом Титом“ и експресно доспели у „трећи свет“, где и данас таворимо. Хајде да за промену једном изиђемо на џаду, тј. „први пут“…
Ovo danas porediti sa vremenom Druga Tita je pun – promasaj.
Поређење је предложио обожавалац лика и дела „великог Чеа“, али то није од значаја. Ако Ви не увиђате контонуитет, ако Вам промиче нит која повезује, како би то Басара рекао, све српске тирјане од Коџе, преко друга Тите, до „Њега Врховног“, то може да укаже на две ствари: 1) да та нит не постоји, или 2) да сте иделолошки заслепљени. Ја се кладим на друго…
Primarni elemnti kulture – pogled na svet, norme, etika… – se instrumentalizuju u sociološke mreže tradicije koja stvara naša iskustva, opažanja, asocijacije, osećanja, sećanja, našu orijentaciju u svetu. Od svih tradicija koje je svorio čovek najuspešnija je naučno-građanska čija je esencija metod „opovrgavanja“ , tu se napredak postiže tako što se naše mišljenja, podvrgavaju najstrožim kritičkim proverama, do tačke opovrgavanja. Naša pak despotska kulturna matrica bazira se na metodi „potvrđivanja“ traže se samo oni primeri koji potrvđuju naše mišljnje, naše stavove, oni primeri koji bi potencijalno mogli opovrgnuti ta mišljenja se odbaciju, prigovori se ignorišu, zataškavaju, šta više, ide se za tim da se spreči svaka kritička rasprava.
Nama su, kako je to u svom načinu vrednovanja istakao Slobodan Jovanović („Jedan prilog za proučavanj srpskog nacionalnog karaktera“) – „glave došli“ „poluintelektualci“ – „poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak i sa vrlo dobrim uspehom završio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa, to je čovek koji duhovnim i moralnim vrednostima predpostavlja status i novac“….“
Ако сам Вас добро разумео, Стокићу, Ви овој прото-коалицији предлажете пригоднији назив: „Савез за празилук“?
Vidi se, Base, da je davno prošlo vreme (plusquamperfekt) kada su tebi služile „one stvari“ još za nešto osim zezanja. Zato si donator Crvenog Bana.
Naprotiv, Base, u patrijarharna vremena polni odnos se obavljao tako da „pasivna strana“ pomisli da je odnos tek počeo, dok je on već bio završen.Sada se publikum pita: kave to ima veze sa Savezom za Srbiju? Nema nikakve kao ni u Basarinoj kolumni.
A sta Vam je to „patrijarharno“ vreme,
Mozda patrijarhalno po novom pravopisu? Sto pisete uopste komentare ako ne znate pravopis?
Neko inteligentniji bi shvatio da se radi o pogrešno otkucanom slovu i ne bi se na to osvrtao nego bi napisao komentar koji se odnosi na tekst kolumne.
Komparacija je pubertetska i prostačka i neukusna za kolumnistu Basarinih godina. A što se naslova kolumne tiče, isti je otrcan i arhaičan: Duhovitost koja ne može da se probije kroz banalnost.
Kod nas koalicije imaju bezvezne skraćenice. Bar da se u tome ugledamo na Hrvate, oni imaju nazive logičnije nazive, koji se lakše pamte. Na stranu sada ideologija, obazirem se samo na nazive: Most, Živi zid, Hrast, Kukuriku…
Ime opozicione koalicije mi nije bitno ,jer znam da je besmislena i da nema buducnost,ali znam da za sve opozicione lidere treba da vazi“sedi disi ,jer ni za disi nisi“,ili neka odu u politicku proslost gde im je i mesto!
Koja je razlika izmedju onog ‘majmuna sto drzi crven ban u vrucoj supi’ i basare koji drzi crven ban u ladnoj Drini toliko dugo da vise ni sam ne zna s koje je strane, Drine? Majmun nije za vucica a basara jeste! E to ti je (kontra)evolucija u srBiji brale !!
Koja je razlika između majmuna koji drži Crven Ban u supi i majmuna koji sebe naziva Elitista iz kruga dvojke? Ovaj drugi nema Crven Ban.
. . . Jos od samog postanja podfamoznog komentatorluka, ne videh niti jedan komentar da nije luk i voda. Do danas. I sta bi? Nista. Uncle Bas ga ne vide. Sad mislim se ja, da li je to zbog nevidljivog mastila kojim je mozda pisano? To stelt mastilo postoji jos od doba Fame (trilogija, treca knjiga pisana istim). A, tek u 21-vom veku je to mastilo garant dovedeno do perfekcije. Voleo bi kad bi kolumnista upotrebio neku novu tehnologiju i procitao taj smisleni komentar i dao svoje misljenje (mozda u nastavcima). Naravno da budem precizan , mislim na komentar dr Zoran Stokic. . .