Čudna stvar: za vreme jugoslovenskog i sovjetskog komunizma, Ruski dom u ulici Narodnog fronta bio je poprilično neugledno i neposećeno mesto. Ulica se – sasvim primereno vremenu i ideologijama – zvala Narodnog fronta, a ja je još uvek tako zovem. Onda su se, gotovo simultano, zbile glasnost, perestrojka i „događanje naroda“, pa je ulica promenila ime u Kraljice Natalije (kako stvari stoje, promeniće ona još mnogo imena), a Sovjetski kulturni centar takođe je okrenuo ćurak naopako i jednoga jutra osvanuo kao Ruski dom.
Okrečilo se to, upicanilo, doteralo, počelo se sa (povremeno vrlo interesantnim) programima. Realsocijalističko sivilo prekonoć netragom nestalo. Bar što se ruske strane tiče. I opet čudna stvar: u Ruski dom je odjednom nahrupila publika koja je po svim pravilima trebalo da dolazi u Sovjetski kulturni centar, a valjda – vo vremja ono – nije smela. Centar je, kažu, bio pod neprestanom prismotrom, a priča se da je i centar vršio prismotru. Vunena vremena, bato.
Opet kažem: velika je ruska kultura i često u Ruskom domu ima odličnih programa. A, pre neko veče Ruski dom je bio Centar Sava. Tamo je prikazivan odličan film „Admiral“ i kako to protokolarno biva, projekciji su prethodile slovenske govorancije i serdarovojvodisanja. Protokol, no big deal. Izađe za govornicu naš ministar kulture, Bradić, kad se odjednom iz cenjenog publikuma začu: „Ua, ustašo.“ Nastao, navodno, neki muk. Komešanje. Bilo reakcija i „za“ i „protiv“. Pa za govornicu izašao ambasador Konuzin, a sa galerije se (tu se opskurni tipovi okupljaju) začuše ovacije, tri put ura, na mnogaja ljeta i pročaja.
Galerijski bukač je po svemu sudeći pristalica (možda i aktivista, policija je to trebalo da utvrdi, a nije) neke od srpskih nacionalističkih stranaka, pa će poslužiti kao zgodan povod za razmišljanje o – u najmanju ruku apsurdnoj – prirodi srpskog nacionalizma u poodmakloj fazi raspadanja. Zašto je za takve tipove, koji na kulturne manifestacije odlaze da bi se odavali najnižem tipu balkanskog politikanstva, Nebojša Bradić, Srbin iz Šumadije, ustaša koji zaslužuje zvižduke, a ambasador Konuzin – kome svaka čast – Rus, možda iz Vladivostoka, figura koja izaziva pansrpsko oduševljenje – to su pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor. Kao što nećemo dobiti odgovor na mnoga, možda i važnija pitanja. Da li srpski nacionalisti u stvari priželjkuju da postanu ruski nacionalisti. Ima nekih naznaka da je tako. Nije li Toma Nikolić svojevremeno predlagao da Srbija pristupi Ruskoj Federaciji? Da li misle da bi u okrilju matuške Rusije postali bolji Srbi? E, na to pitanje postoji odgovor. Dao ga je lično Miloš Crnjanski u verovatno najboljem romanu napisanom na (predvukovskom) srpskom jeziku. Maestralno je Crnjanski u toj epopeji opisao srpske nacionaliste 18. veka koji su – kao i Nikolić – smatrali da će puninu „nacionalnog bića“ ostvariti u širokim Matuškinim stepama. I istorija govori puno toga o hiljadama porodica koje su potegle u Rusiju i u toku samo jedne generacije potpuno asimilovane, da rečemo, desrbizovane. Da nije Vladimira Vojnoviča, takođe sjajnog pisca, koji ponekad spomene da su mu preci bili Srbi, ali koji je Rus sa dna kace, nikada se ne bi ni znalo da su neki Srbi došli u Rusiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
