Kako je moguće, rekoh. Lako! Mi možemo i ono što ne možemo, to je zvanična politika naše države, rekoh. Da li je pilot preživeo, upita moja drugarica. Pilot da, rekoh, ali podoficir nije! Kakav podoficir, reče moja školska drugarica. Penzionisani podoficir RV i PVO bivše JNA koji se slučajno zatekao na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, rekoh. Šta, avion se srušio na podoficira, reče moja drugarica. Ne, rekoh. Podoficir pucao na avion. Polako, sve ću ispričati, rekoh. Kada je, takođe rekoh, avion počeo da se spušta na parking, nedužne žrtve benzinske pumpe u Šimanovcima, poučene rđavim istorijskim iskustvom, pomislile su da je NATO avijacija ponovo u naletu, pa je nastala panika. Začuli su se povici: U zaklon! Spasavaj se ko može! Prvo žene i deca! Ali podoficir, rekoh, podoficir je bio rešen da se ne preda bez borbe. Mora da je ohrabren pomišlju na publicitet kojim će njegov čin biti propraćen u patriotskim medijima, a možda i nagrađen priznanjem „Podvig godine“, koje dodeljuju Večernje novosti, pomislio da će neprijateljsku letelicu uspeti da obori hicima iz službenog penzionerskog pištolja! Ispalio je, rekoh, podoficir nekoliko hitaca u pravcu letelice, ali kada je – ugledavši oznake na repu i krilima – shvatio da to nije neprijateljski lovac F-16 nego MIG-21, da avion, dakle, nije neprijateljski, nego naš, srpski, podoficir je pucao samom sebi u slepoočnicu. Po tome sam i zaključio da je u pitanju podoficir bivše JNA, jer je u bivšoj JNA na snazi bilo nepisano pravilo da starešina koji napravi neko sranje izvrši samoubistvo. Da, nekada se znao red, reče moja školska drugarica, potom se izvini i ode u WC, zato, pretpostavljam, što se u Kanadi odvikla od reči „nužnik“ i navikla se na reči „toalet“ i „WC“.

Kako je samo „Kolarac“ propao, na kako je niske grane spao, skupa s takođe načisto propalim i oronulim kelnerima i šefom sale kao vrhuncem oronulosti, pomislih čekajući da se Tijanićka vrati iz – po njenom – WC-a, po mom – iz nužnika. Odužilo se beše to čekanje, pa me dužina njenog odsustva navede na opscenu pomisao da se moja školska drugarica – iako praktično već jednom nogom u grobu – odala klozetskoj masturbaciji, disciplini u kojoj smo mi Srbi bez premca u svetu. Mora da je Tijanićka žarila i palila po nužnicima Toronta, Misisage i drugih gradova na obali Ontarija, pomislih, zašto ne bi, takođe pomislih, pod starost masturbirala i u „Kolarcu“, u čijem je nužniku započela karijeru, u kome se dokazala i u kome je doživela svoje najbolje orgazme.