Moram se rešiti čula, pomislih odmah potom, posle ću videti šta ću, nemam sad vremena da mislim o tome, a ne treba ni da mislim, jer se čula ne mogu rešiti pre nego što prestanem da mislim, a ne mogu da prestanem da mislim, pomislih.
Pa ipak, pomislih, klozeti beogradskih kafana nisu bili samo poprišta razvrata, svašta se tu događalo, bivalo je tu i dobrih stvari. Meni je, recimo, pomisao da je ovaj svet anomalija, a da sam ja anomalija čak i u takvom svetu, prvi put došla iz dupeta u glavu upravo u klozetu kafane „Zora“, jednom prilikom dok sam se tu – misleći da mi je kucnuo samrtni čas – gušio i povraćao overdoziran primitivnim opijatom, smrtonosnim čajem od čaura maka koji je krajem sedamdesetih odneo više života nego docnija epidemija side, mada se, ruku na srce, i sida dobro pokazala. Možda toj nazovimo je spoznaji ne bi trebalo pridavati značaj, zato što sam u to vreme zaista bio suvišan na svetu, toliko sam nisko bio pao i toliko sam bez ikakvog pokrića trošio kiseonik, vodu i druge resurse i istovremeno stravično zagađivao okolinu, mada ne treba odbaciti ni mogućnost intervencije odozgo, jer se to ipak događalo u vreme u kojem nebeske sile – ne bi li bar nekoga izbavile iz ralja palog sveta – nisu birale ni sredstva ni mesto.
Rekao sam već da je duhovnost u našem vremenu spala na niske grane. Svet mi se nikada ne bi smučio, nikada ne bih uložio ni najmanji napor da ga prezrem, da mi konjska doza čaja od čaura maka nije saterala dušu u nos, pomislih. Niko se ne može istinski otrezniti pre nego što se nekoliko puta nasmrt napije, takođe pomislih. A onda pomislih da anonimni razvratnik nije seksualno zloupotrebljavao samo Miru D., nego i sve nas, stalne i povremene goste kafane „Zora“, sve, ukratko, one koji su – po nuždi – zalazili u smrdljivi „Zorin“ klozet. Stotinama, šta stotinama, hiljadama i hiljadama puta sam praznio bešiku u klozetu kafane „Zora“ i uvek iznova čitao taj razvratni zapis i na taj način saučestvovao u ekstremno protivprirodnom bludu nad Mirom D., sada možda i pokojnom, pitam se da li je uopšte i postojala, a ako je postojala da li se zvala Mira D. Tada sam imao dvadeset i pet godina – teško mi je poverovati da sam ikada imao dvadeset i pet godina, ali hajde neka mi bude – i nisam tome pridavao naročit značaj, ali sada, s ovim iskustvom, slutim da je taj duhoborački razvrat bio kap koja je prelila čašu Božije dugotrpeljivosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
