Yugonostalghia (5)

… ni u Hrvatskoj stvar s natalitetom ne stoji mnogo bolje i možda zato Hrvata, na njihov užas, ima manje nego Srba, zato što Hrvati – da bi održali lažni mit o uzoritosti hrvatskih zahoda i čistoti hrvatske katoličke vere – seksualne odnose ne upražnjavaju ni u klozetskim zapisima, malo humora nikad nije na odmet, zar ne.

I čistoća ima svoje mračne strane, pomislih na kraju. Ako je bilo suditi po nekadašnjoj opštoj čistoti i seksualnoj uzoritosti zagrebačkih zahoda i ako je bilo verovati katoličkoj propagandi, pomislih potom, čovek je mogao steći utisak da su sve neudate Hrvatice bile device, što uopšte nije bio slučaj. Dapače! U Jugoslaviji je – pomislih polako tonući na dno jugonostalgije – bilo Hrvatica, i to popriličan broj, koje se nisu ustručavale od upuštanja u nacionalno protivprirodni blud s muškarcima srpske nacionalnosti, i obratno. Govorim ovo iz ličnog iskustva. Imao sam ja posla s Hrvaticama. S jednom Hrvaticom, da ne preterujem. Ali, ako me pamćenje ne vara i ako su moje sećanje i sećanja drugih učesnika i učesnica u ondašnjem međunacionalno razvratu tačna, čak se i tokom tih, u nacionalnom smislu svetogrdnih intimnih odnosa, usred krika, šaputanja, bulažnjenja, lažnih zanosa i glumljenih orgazama, sve vreme osećala snažna međunacionalna i međukonfesionalna napetost među partnerima. Onovremeni polni odnosi između Srba i Hrvatica i Hrvata i Srpkinja imali su mnogo više sličnosti s verskim ratovima nego s ljubavnim igrama, ako bi to trebalo opisati, Fon Klauzevica bi imao da kaže mnogo više nego, recimo, Henri Miler.

Crkveni raskol se dogodio pre hiljadu i više godina, pomislih, a njegove posledice na svojoj koži još uvek osećaju i ateisti i razvratnici, tolika je bila razorna snaga shizme, nikada se to neće izgladiti, puklo mi je to pred očima tamo negde, sredinom osamdesetih, kada mi je beogradski konceptualni umetnik, ARSen, ne bez ponosa u glasu, rekao da je tokom – u ono vreme nedavnog – boravka u Zagrebu, čitava dvadeset i četiri sata – citiram – jebao koleginicu, takođe likovnu umetnicu – kraj citata – Hrvaticu, treba li uopšte pominjati, za tačnost informacija ne odgovaram. Šta zna konceptualista šta je dvadeset četiri sata – pomislio sam onda; konceptualistima – pomislih sada – dvadeset četiri sata ponekad traju sekund, a sekund im se katkad rastegne na dvadeset i četiri sata, u tome i jeste čar konceptualizma. Konačno, i vreme je samo jedan od koncepata, u poslednje vreme pomalo i prevaziđen, kao što je i koncept ARSen još u ono vreme bio apsolutno prevaziđen, mada je imao odličnu prođu, ne samo u Jugoslaviji nego i šire.