Zaludne ostavke

I te kako imaju, ali ako se stvari nastave po starom – a ne vidim šta bi ih moglo skrenuti s tog puta – naravoučenije će džaba krečiti. Pre, međutim, nego što zađemo u sitnija naravoučitelna crevca, nije zgoreg citirati drevnu latinsku poslovicu koja u (slobodnom) prevodu na srpski glasi ovako: „Pametne ljude (i narode) sudbina nežno vodi za ruku, budale vuče za noge da im glava drlja po kaldrmi“.

E sad, razmislite malo, pa zaokružite jedan od ponuđenih odgovora. Odgovor A – mi, Srbi, kao ljudi i kao narod, spadamo među one koje sudbina nežno vodi i odgovor B – spadamo u one druge koje sudba kleta vuče da sve zveči. Ako ste zaokružili odgovor B, to znači da ste sačuvali bar malčice zdravog razuma, ali ako pomislite – a bezbeli hoćete – da je tome tako zato što smo glupi, potlačeni i siromašni, nećete biti u pravu (mada, ruku na srce, nismo nešto naročito ni pametni ni slobodni), tome je tako što (bez obzira na boju) mislimo da smo najpametniji – i uopšte, sve „naj“ – a takav stav je pravi izazov sudbini da nam neprestano zapržava čorbu.

S druge strane, nisam baš siguran da nismo glupi, a toj nesigurnosti naruku ide mišljenje koje glupost definiše kao tvrdoglavo očekivanje da ponavljanje pogrešnih i neuspešnih postupaka na kraju završi uspehom. Tu, verovatno nagađate, mislim na slepu veru i nadu u svemoćnog dobričinu – vožda (bilo koje boje) i onu poslovičnu neočekivanu silu koja rešava sve probleme i pride deli poklon-paketiće.

I tako, mic po mic, dođosmo i do teme naše današnje kolumne, do aksioma da se u Srbiji sve što makar poizdalje miriše na dobro uradi tek kada bude prekasno. Mislim tu na pljušteće postizborne ostavke opozicionih glavešina, koje bi imale smisla da su podnesene u pravi čas, dok su demokratskostranačka, recimo, kola bila na blagoj nizbrdici, a ne u momentu kada je nekada moćna i dobro organizovana DS namakla jedva nešto malo više glasova nego Peđa The Moj, znate valjda na koga mislim.

To je gvozdeno pravilo! U Srbije se prezidencijalni (i privilegovani) položaj – stranački, državni, poslovni, svejedno – napušta na samo tri načina: 1. Pod pritiskom metka u leđa, 2. upadom u senkrup (kao kralj Milan) ili padom ispod cenzusa, kada se tobožnjim „preuzimanjem odgovornost“ abolira odgovornost za sve dobro što je moglo biti urađeno, a iz lenjosti i koristoljublja nije, i za sve pizdarije, brljotine i lopovluke koji su masovno počinjeni u iznadcenzusnim vremenima. Iz rečenog sledi da ambiciozni politički nesposobnjakovići (svih boja) odlaze u ropotarnicu istorije tek kada onesposobe sve što se može onesposobiti. Iz toga, opet, sledi da ćemo se – sledeći aksiom da se u Srbiji sve uradi prekasno – pameti dozvati tek kada od Srbije ostane samo ropotarnica.