Lako li je belosvetskim političarima da se nose sa svojim srpskim kolegama! Ovdašnja „strategije“ i „taktike“ su, naime, do te mere predvidive da je više naprosto žalosno posmatrati kako naši patetični „lideri“, sve duvajući u pobedničke zurle, gube bitku za bitkom. Presuda MSP-a je, takođe predvidivo, pokrenula seriju uslovljenih reakcija. Prvi „strateški“ potez povukao je Mile Dodik sublesastom izjavom da Republika Srpska sada „hipotetički može da uradi isto što i Albanci“. Izjava bi, pretpostavljam, trebalo da zastraši proleterske zemlje, Ameriku i Englesku i da ostavi utisak da „sa nama nema šale“. Prezident je po ko zna koji put uskliknuo da „nikada nećemo priznati Kosovo“ i pozvao na „jedinstvo“.
Na kraju, opasno predvidivo, bojne trube su najavile početak borbe „za međunarodni pravni poredak“. Da je neko, daleko bilo, pao u komu 1989. pa se juče probudio, ni na kraj pameti mu ne bi palo da se u Srbiji (navodno) promenio politički sistem. Opozicija je, pak, odmah skočila kao oparena i zatražila ostavke, a Fiškal je, naglašavajući da je dva puta dobrovoljno silazio sa vlasti, ciljao na Tadićevu savest. Po svemu sudeći, bližimo se onoj kritičnoj tački posle koje će stvar u svoje ruke preuzeti inercija samodestrukcije. Populističko-patriotska matrica je – poput svih lažnih relegija – u jednom trenutku prerasla u autonoman psihološki entitet koji je zagospodario svojim kreatorima. Jer pogledajmo: manevarski prostor srpske politike je sveden na mehaničko ponavljanje mantre „nikada nećemo priznati Kosovo“ i sve bljutavija baljezganja o pravdi, nepravdi i principima. Boris Tadić, zapravo, ne može da kaže ništa osim sve izanđalije parole. Da je na njegovom mestu Boris Davidovič, recimo, ni on ne bi mogao da kaže ništa drugo. Bizmark, da ga podignu iz groba i da ga postave u neko ministarstvo, ne bi takoše ništa drugo mogao reći. Nestvarnost srpskih političkih ciljeva je apsolutno osiromašila i derealizovala političku realnost, a deluzije i psihoze uspostavila kao faktor legitimacije.
Problem, međutim, nije personalne prirode i kako stvari stoje aktuelna vladajuća garnitura je nabolje čime u datom trenutku raspolažemo. Treba samo zamisliti kakav bi haos napravio manično-depresivni Koštunica udružen sa, recimo, radikalima. Ono što je Srbiji preko potrebno, a sve je manje izvesno da će to i dobiti, jeste promena kulturnog koda. Ako je već crkva odvojena od države, trebalo bi državu odvojiti i od pogubnog uticaja slepačkih pesama i prateće pseudomitologije. Kosovski Gordijev čvor mora biti sagledan u svetlu istorijske realnosti i mora biti postavljen kao državni i politički, a ne kao metafizički problem. Iz prostog razloga što su metafizički problemi nerešivi. Bar na ovom i ovakvom svetu. Sakralno i profano nipošto ne smeju biti dovođeni u vezu. Kada su ono krajem osamdesetih nosali po SFRJotu svetačke mošti, mislili su valjda da će im božije energije pomoći u ostvarenju, a iz svega je proizišlo stravično opustišenje. Ako se političke elite ne dozovu pameti, bojim se da pustošenjima još nije kraj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
