Zasedanje

Devedeset odsto svakog takozvanog saziva samo sedi, čuti i prima platu, a preostalih deset procenata – partijske, dakle, elite – skupštinsku govornicu koriste isključivo za lične obračune sa političkim protivnicima. Ko je kome platio avionsku kartu, ko pije drogu, a ko ne, gde je ko zimovao, ko gde letovao i po koje pare, eto to su teme o kojima se u raspravlja u Narodnoj skupštini. Nisam, rekoh, lično pogođen, ne gledam prenose, ali redovno izlazim na glasanje i držim da imam pravo da gospodi poslanicima skrenem pažnju na smisao postojanja narodnih skupština. Skupštine su, dragi moji poslanici i poslanice, mesta na kojima bi trebalo da se raspravlja o stvarima od opšteg značaja, a za svađe – takođe važan segment ljudskih života – postoje pijace, mesta, inače, na koja je pala nezaslužena ljaga, jer se na pijacama – za razliku od Skupštine – ponekad mogu čuti vrlo interesantne stvari.

Kastorijadis nas je naučio ( a mi, nažalost, zaboravili lekciju) da beznačajnost koja uspe u životu samoj sebi pridaje ogroman značaj. To saznanje ponekad ume da bude vrlo deprimirajuće. Čovek, prosto, mora da se ponekad zapita – pa, koliko smo mi, sirotinja raja, beznačajni kad nam je elita ovoliko beznačajna i sitničava? Jer, znate šta, da mi nismo beznačajni, ne bismo za ovakve glasali. Ali boljih nema, reći će neki nadobudni komentator. A ja ću mu reći – ima, i te kako ima, samo bolji ovde nemaju šansu zato što je naš politički sistem (ne onaj papirni, nego stvarni) prilagođen eliti kakva jeste.

I kakvu ćemo, zasluženo, podnositi do kraja sveta. Putovao sam ovih dana po zemlji Srbiji, susretao razne ljude, zapodevao svakakve razgovore i mogu vam reći da je poenta svih tih razgovora bila sveopšta rezigniranost. Svi sa kojima sam pričao saglasni su u jednom – ništa se ovde ne može promeniti. Evo, već godinama slušam jadikovke mojih zemljaka, Bajinobaštana. Napravili im deponiju odmah pored Drine. Smrdi, brate, do neba. Naročiti predveče. Baš u vreme kada i jadikovke počinju. Pa dobro, kažu, što ne napišeš nešto u novinama o ovom jadu , možda će to neko pročitati, pa nas kurtalisati bede. Ja njih pitam – a zašto vi nešto ne preduzmete? Mislim, ono – peticije, protesti, ekološka svest i pročaja. A oni kažu: preduzeli bi mi nešto, ali se ovde ništa ne može uraditi. Evo, ja sam učinio, napisao sam. Ostalo je na Skupštini.