Izgleda da Srbija, kao tradicionalno nedovršena država nije u stanju da dovrši ni najobičnije Potemkinovo selo od šper-ploče i lesonita. Mislim na umanjenu kopiju Terazija na Novom Beogradu, čija je izgradnja svojevremeno gromoglasno obznanjena, a koju je – u međuvremenu, pojeo onaj moj alavi vuk. Cenjeni publikum sa nešto dužim pamćenjem možda će se setiti da mi je ideja izgradnje novobeogradskih Terazija poslužila za žestoku sprdnju na ovoj stranici.
I dan-danas mislim da je naum da se na udaljenosti od (približno) 1.700 metara vazdušne linije podigne kopija stanovnicima Novog Beograda vrlo dostupne lokacije, čist idiotizam. Dobro! Možda bi se to moglo opravdati obrazovnim svrhama. Nije, brate, pametno da mali Novobeograđani, bez ikakve pripreme, takoreći s neba pa u rebra nahrupe na prave Terazije. Mogli bi se, daleko bilo, struniti, pa kud posle? Kod Baba Kurane na saljevanje strave. Ovako, imaju priliku da se – kako to novindžije vole da kažu – edukuju, da se sa Terazijama – čije su dimenzije prilagođene njihovom uzrastu – upoznaju na domaćem terenu. Pa posle – kad porastu – pravac mečki na rupu. U život!
To bi, da kažemo, bila svetla strana novobeogradskih Terazija, koje, kao i Mesec, imaju i svoju tamnu stranu. Koja nam se – takođe kao Mesečeva – nikada neće pokazati. Podozrevam, recimo, da rečeni graditeljski poduhvat osim edukativne ima i komercijalnu dimenziju. Namere mogu biti plemenite, ali svaka realizacija košta. Prvi koji je to provalio beše sin poručnika Šmita, Ostap Ibrahimovič Bender, preteča konsaltinga, koji je (doduše na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme) lansirao genijalnu poslovnu krilaticu – Ideje naše, benzin vaš. Poznavaoci dela Iljfa i Petrova svakako znaju da je poručnik Šmit imao puno dece, pa otuda nije čudo da se poneko našlo i u zemlji Srbiji. Da ne dužim. Jednoga se dana neki ovdašnji poručnikov sin pojavio „na nadležnom mestu“ sa idejom izgradnje kartonskih Terazija. Ostalo je istorija. Trebalo je samo da se neko isprsi za benzin.
Koga je – po svemu sudeći – u jednom momentu ponestalo. Prođem, recimo, zimus pored novoterazijskog gradilišta i šta vidim? Ništa. Radovi stali. Nemoj da si namćor, kažem sam sebi. Kijamet je! Temperatura ispod nule. Pada sneg. Ne može se raditi u takvim uslovim. Prođem opet posle par meseci – već granulo sunce, vrbopuc u jeku – a radovi stoje. To mi je već bilo sumnjivo. Ali ipak sam našao opravdanje za zastoj. Možda je pauza za doručak! Možda su majstori skoknuli na pivo u obližnji Holidej in. Ima se, može se. Prođem, cenjeni publikume, ponovo pre samo nekoliko dana, a slika ista. Gradilište pusto! Novoterazije nedovršene! Odaju utisak da su neimari sasvim digli ruke od njih. Živo me interesuje da li je benzin ipak plaćen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
