Smrtna kazna je, cenjeni publikume, u Srbiji odavno ukinuta, ali u srpskim tabloidima nije i – kako stvari stoje – neće ni biti. Naprotiv! U našim tabloidima streljanjima sve bolje ide. Nema dana da na sajtu neke od ovdašnjih žutara ne osvane video-klip sa snimkom neke pobunjeničke ili talibanske egzekucije. Obavezno upozorenje – uznemiravajući snimci – više je mamac i reklama za obezglavljivanja i streljanja nego što je sredstvo odvraćanja.
Mračna strana ljudske prirode prosto vapi, ako ne za učestvovanjem, a ono za posmatranjem krvoprolića. Tako je to odvajkada. E sad, postoje vremena, mesta i politike koje tendenciozno idu naruku krvoločnosti. Jedno, recimo, takvo vreme, mesto i politika beše u antičkom Rimu, u doba dekadencije. Tamo su se svakodnevno održavale takozvane gladijatorske igre koje je rimski narod (na zadovoljstvo rimskog senata) voleo koliko i hleb. A možda i više. Ali čak i u dekadentnom, antičkom Rimu, pristup u arene deci nije bio dozvoljen. I Rim je imao nekih obzira.
Za razliku od slobodne i prosvećene Evrope (i Srbije u njoj) u kojoj je pristup internetu slobodan za sve uzraste. Ako naši zakoni već zabranjuju objavljivanje pornografskih, zašto dozvoljavaju publikovanje ubilačkih materijala? Zar zakonodavac ne zna da su Eros i Tanatos rođena braća. Zabraniš li Eros, a pripustiš Tanatos, džaba si krečio. Ne znam ko je nadležan u ovoj stvari – da l' ona agencija, da l' Popečiteljstvo kulture i informisanja – ali neka bi institucija svakako morala da reaguje. Zabrana javnog prikazivanja svireposti nipošto se ne može okvalifikovati kao gušenje slobode štampe. Neka novinčine objave vest da su sirijski pobunjenici streljali zarobljene sirijske vojnike, ali neka im se ukine pravo da objavljuju video-snimke streljanja i bacanja leševa u bunar. To nije nikakvo informisanje, to je otvorena propaganda nasilja.
Preterujem, reći će neko. Ne preterujem, reći ću ja. Uticaj pokretnih slika na dečije psihe nipošto ne sme biti potcenjen. Vratimo se malo u prošlost, u šezdesete godine prošlog veka. U to doba smo moji vršnjaci (i ja među njima) obožavali takozvane kaubojske filmove. Nismo se zaustavljali samo na gledanju. Posle projekcija, a najkasnije sutradan, pod uticajem viđenog na filmskom platnu, upuštali smo se u igre kauboja i indijanaca. Plastični pištolji, primitivne strele, to su nam bili rekviziti – naivni, rekle bi novindžije – ama uprkos naivnosti arsenala pamtim da je nekoliko mojih vršnjaka ostalo bez oka, a mnogi bez zuba, uboje i čvoruge da ne računam. Šta hoću da kažem? Da će posmatranje video-klipova sa scenama stvarnih streljanja navesti neke mlade ljude da se u bliskoj budućnosti upuste u stvarna streljanja. Upravo to hoću da kažem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
