Zemlja kostura

Bio je to, dame i gospodo, probni balon, kao i mnogi drugi baloni lansirani iz redakcija državotvornih žutara, samo mnogo morbidniji i nepodnošljiviji od prosečnih. Pretpostavljam da se „tamo gde treba“ pažljivo pratila reakcija javnosti. Koja – i to treba reći – nije bila preterano konsternirana. Ili je meni možda nešto promaklo. Kao da smo se tokom protekle četvrtine veka navikli na kosture koji ispadaju iz dobro čuvanih i zapečaćenih ormana. Eto šta ti je ironija? SFRJotova parola – ništa nas ne sme iznenaditi – doživela je svoj puni procvat u demokratskoj Srbiji.

Nakon probnog balona, usledio je muk. Ili sam ja opet nešto propustio. Overlord je, čini mi se, ezopovskim rečnikom promrsio nešto o „mučnim“ saznanjima sa kojima se možda moramo suočiti, a na kraju se o zločinu eskadrona smrti prilično stidljivo progovorilo i na TV B92. Ako je tačno, a izgleda da jeste, da masakr dečaka nije smišljen u Prištini, nego na Banjici i to sa ciljem stvaranja atmosfere u kojoj će posledična nepočinstva srpskih (para)vojnih i (para)političkih snaga na Kosovu srpskoj javnosti izgledati kao pravedna osveta, onda će neminovno biti otvorena još mnoga neprijatna pitanja. Udba jeste moćni rendžer, ali nije onoliko svemoćna koliko sirotinja raja misli i koliko sama Udba voli da raja o njoj misli. Ono, fakat, polje Udbine nekontrolisanosti i nedodirljivosti jeste poširoko, ali odluke tipa likvidacije Ivana Stambolića, Dade Vujasinović, Ćuruvije, Đinđića i javna streljanja poput onog u kafiću „Panda“ ipak su ekskluzivna privilegija dilbera mnogo moćnijih od Udbe.

Mračne činjenice su, dakle, tu, nadohvat ruke, sada samo treba da se namakne legendarna „politička volja“ (a bogme i da se stisnu muda) ne bi li se ova kilava država izborila sa „centrima sive moći“ koji joj – počev od vremena „Crne ruke“ pa do današnjeg dana – udarnički rade o glavi. Nije država Srbija – u svim svojim alotropskim modifikacijama – nimalo nedužna u toj stvari. Ona je ta koja je, bez obzira na trenutna društvena uređenja, svoja ovlašćenja rado ustupala preduzimljivim i hiperaktivnim privatnicima, često i amaterima, spremnim da ubiju i zakolju za „našu stvar“. Taj ortakluk se privatnicima i te kako isplatio, ali državi Srbiji – kako vidimo – uopšte nije. Da li se tu može nešto uraditi? Hm, to je filozofsko, ali i gastronomsko pitanje, jer se onaj moj debeli vuk već oblizuje. Zdravlja vukovog radi – holesterol mu je skočio do neba – ne bi bilo loše poslušati Vuka Draškovića pa otvoriti Udbine arhive i razotkriti njene istaknute saradnike. Tu je druga polovina mračne priče.