Eh, šta ti je istorijski narod! Čim se malo udaljim od sudbonosnih tema, čim u tekstu nema najmanje dva mrtva i nekoliko ranjenih, komentatorluk – to jest elita istorijskog naroda – odmah negoduje. A da zašto me Panović plaća (kamo sreće da je kasa kod njega!), a da zašto, ako to već džumhurbaškan čini, i ja krštavam jariće i zašto – konačno – Tomu Akvinskog zovem Akvinski (prezime mu bajagi ima veze sa vodom), a ne Toma Rakijski jer bi mi to – smatra jedan od najznačajnijih srpskih komentatora – više išlo uz imidž. Rekao bi čovek – ma, pusti luzerska lupetanja.
Ama nije tako. Iz komentatora govori srpski mejnstrim. Isti taj mentalni sklop dele svi ključni ljudi u ovoj zemlji. I to u svim vremenima. Nije to od juče. Svaki će se seoski uča – ali i ogromna većina profesora univerziteta – složiti u jednom: Jeste Đura Jakšić lepo slikao, nije loše ni pisao, ali je, brate, mnogo pio. Ne znam zašto preskaču besramnu činjenicu da je Đura povremeno i jeo. Možda zato što je to – sticajem društvenih okolnosti – retko činio.
Nije, dakle, naš problem što su komentatori luzeri – to im je u opisu radnog mesta – naš problem je što je ovdašnja elita tradicionalno sastavljena od luzera čiji horizonti završavaju tri metra iza lampeka u kome peku „vrhunsku“ rakiju koju, naravno, ne piju. Da je Vinston Čerčil nekim slučajem rođen u Srbiji, ne bi u politici dogurao dalje od šefa mesne kancelarije. Mnogo je, brate, pio. Dobro, reći će neko, možda u Srbiji ser Vinston ne bi pio! Sklon sam da mislim da mu to – iz mnogih razloga – ne bi padalo na pamet, ali sam isto tako siguran da ni u tom slučaju ne bi dogurao dalje od šefa mesne kancelarije, kao što Nikola Tesla – da je ostao ovdje – ne bi dogurao dalje od šefa smene u beogradskoj Električnoj centrali. Zašto, pobogu, brate? Pa Tesla nije pio. Fakat, nije. Ali našlo bi se već nešto i njemu i Čerčilu. Tesli bi, recimo, nabili na nos što nikada ne pije, sledstveno čemu nije dobar Srbin.
Evo šta hoću da kažem: Kada u Srbiji treba onemogućiti nekog sposobnog, vrednog, uspešnog i smeonog čoveka, srpskim palančanima stoji na raspolaganju širok asortiman upotrebljivih diskvalifikacija. Uključujući – kao u Đinđićevom slučaju – metak u leđa. Dobro, ne ide se uvek tako daleko, to su, da kažemo, ekstremne mere. Ima i mnogo benignijih i u tom smislu ću vam, cenjeni publikume, predočiti jedan primer efikasnosti srpskog malograđanskog pokvarenjaštva. Jedne davne godine beše zapretila realna opasnost da u SANU bude primljen ugledni i uspešni naučnik koji – ko zna zašto – nije nešto bio po volji jednom, opet, od najuglednijih srpskih akademika svih vremena, znate na koga mislim. Rečeni naučnik nije imao švalerku, nije pio ni pušio, imao je sve potrebne kvalifikacije. Ali nije imao jednu nogu. „Nije zgodno“, rekao je vrhovni akademik, „kako da se čovek penje uz ovolike stepenice.“ I naučnik ne bi primljen u SANU. Nije ovo anegdota. Živa je ovo istina, istorijski moj narode.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
