Veleizdaja! Farsa! Nedemokratska vladavina! Zakulisni razgovori! – navodim samo neka epohalna otkrića rupe na saksiji, koja su ovdašnje majke pretpolitičke invencije podastrle srpskom narodu i senatu na naslovnici jučerašnjeg Danasa.

Nisam se, međutim, blagoudostojio čtenija prostranog članka na referendumsku temu razbaškarenog na stranama 2 i 3 naših „malotiražnih dnevnih novina“ iz prostog razloga što – manje ako nešto nisam propustio – nisam u javnom opticaju primetio nikakav „nacrt rešenja“, a nisam ga ni mogao primetiti zato što – kako to onomad postavih – za kosovski problem ne samo da nema dobrog, nego nema nikakvog rešenja, sledstveno čemu zagovornici „zamrznutog konflikta“ mogu odahnuti jer će se – sa referendumom ili bez njega – ovo mučno i konfuzno stanje produžiti do kraja vremena.

Kao što sam Bog zna koliko puta ovde ponovih, zbog opsednutosti teritorijama – koje su konstanta – majke drevne (i moderne) srpske parapolitičke invencije ič se nisu obazirale na faktor vremena, koje je, na veliko razočarenje Srba ireverzibilno, što će na kolokvijalnom srpskom reći da se teritorije mogu povratiti, ali vreme jok.

Slično pravilo važi i u medicini, a ovde ga pominjem zbog očiglednosti. Neki se, da kažemo, zloćudni tumor može operativno odstraniti samo do određene faze svog dijalektičkog razvoja – u vremenu, ne u organizmu, nota bene – posle te faze, kad vreme istekne, više se ništa operativno ne može uraditi i obolelom veselniku preostaju samo lekoviti čajevi i vračare.

Ali referendum i priključenija su za našu današnju kolumnu ono što je Sarajevski atentat za noviju svetsku istoriju – povod, a ne tema. Naša tema je psihologija – i iz nje izvedene politike – koje su nas i dovele u situaciju da ne samo što nemamo nikakvo rešenje za „KiM“, nego skorih dana nećemo imati nikakva rešenja, bar ne dobra, ni za Srbiju bez „KiM“-a.

Tu psihologiju je – dve tri godine pre nego što ga je razistorija zajebala – najbolje formulisao blaženopočivši Ćosić floskulom „mi možemo i ono što ne možemo“, koja je pozdravljena plebiscitarnim odušuvljenjem u Srbiji i drugim srpskim zemljama.

Uz rizik da nešto bude izgubljeno u prevodu, Ćosićevu krilaticu prevodim na kolokvijalni srpski, na kome ona ovako glasi: moguće je bez ikakve štete po glavu, glavom probiti i najtvrđi zid, proširiti životni prostor i onda se u novoproširenom prostoru prehranjivati pravljenjem ukusnih pita od govana. To je – kako se sve više u to uveravamo, ali za to i dalje ne hajemo – moguće u Ćosićevim pisanijima, a naročito pred zadružnim prodavnicama, ali u stvarnosti zidovi uvek porazbijaju glave, koje, u našem slučaju, ne menjaju strategiju nego stanu smišljati taktiku kako da zidu jebu mater. I to opet glavom, ne Crvenim Banom.