Naše sudstvo je do te mere reformisano i do te mere humanizovano da je za očekivati da uskoro umesto izricanja presuda počne dodeljivati nagrade. Evo, na primer, napadači na Teofila Pančića počinili su delo za koje je zaprećena kazna od šest meseci do pet godina, a kadija im odrapio tri meseca. Nastavi li se sa ovim trendom, za nekih desetak godina, nasilnici bi mogli dobijati nagradna letovanja na Zlatiboru. A svakako bi na katedrama za novinarstvo jedan semestar trebalo posvetiti predmetu: „Kako pisati a da ne budeš premlaćen.“
Lepo je Teofil rekao u izjavi datoj povodom izricanja nagradne presude da to uopšte nije njegov problem nego problem čitavog društva. I to, vaistinu, jeste veliki problem. Učestalost presuda koje u poslednjih godinu dana gotovo otvoreno podstiču bavljenje kriminalom i nasilništvom, ukazuju na jedan opasan proces. Reizabrane sudije, naime, ohrabrene doživotnošću svojih kadiluka, kao da prestaju da haju za zakone države koja ih je reizabrala i koja ih plaća. U konkretnom slučaju, ako se kadija već drznuo da optuženicima izrekne kazne ispod zakonskog minimuma, nije li i on sam prekršio zakon? Ako će to postati praksa – a kako stvari stoje izgleda da hoće – za čije se onda babe zdravlje pišu i donose zakoni. Nije li onda praktičnije da se u zemlji Srbiji sudi po pravilima „sudije za vešanje“, legendarnog Roja Bina.
Ili bi, možda, trebalo doneti dva krivična zakonika: jedan za pripadnike Antonićeve „prve“, a drugi za pripadnike svih „drugih“ Srbija. Da budem potpuno otvoren: čini mi se da ta dva zakonika već postoje i da se primenjuju u praksi. Da pojasnim. Uzećemo isto krivično delo, iste okolnosti, samo ćemo promeniti imena i nacionalnost učesnika. Krene, recimo, građanin Vojislav Koštunica kod pašenoga na krsnu slavu u Zemun, uđe u autobus 83, za njim uđu dva osamnaestogodišnja Albanca, isuču štangle i – daleko bilo – ispampulecaju doktora. Policija se rastrči i pohvata siledžije u rekordnom roku; ruku na srce, bili su brzi i u Teofilovom slučaju. Stvar, razumljivo, dođe na sud; ovo je – je li – pravna država. A sudija (ili sudinica) prelista ćitap, lupi onim čekićem za meso po stolu i izrekne napadačima kaznu od tri meseca zatvora.
Jes, baš će da im izrekne tri meseca zatvora. Na prvom mestu, radi zaštite suvereniteta i integriteta gore navedenog oštećenog, sud bi promptno napad na Branitelja podveo pod neko teže krivično delo. I evo, i za ovo vam tvrd stojim, ne bi se mrski Arnauti izvukli bez najmanje osam godina robije. Da ne pominjem da se od dss-ovske dreke ne bi godinama moglo živeti. I ovako se od toga jedva živi. Onaj bi Šaligrudić (i on je valjda fiškal) za prestupnike svakako tražio smrtnu kaznu, a verovatno bi se ponudio i da je lično izvrši. Šalu na stranu, zemlja u kojoj variraju od slučaja do slučaja i u kojoj se sudije pred licem javnosti sprdaju sa zakonima zaista ima alternativu Evropskoj uniji. Evo i mog predloga za alternativu: Unija Srbije, Šangri-La, Tlon Uqbara i Ruritanije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
